Изложбе

Аутор: Проф. др Александар Палавестра

 

ХЕРБАРИЈУМ КУРИОЗИТЕТА
Бележнице, цртежи и коментари
(2001–2017)

 

19. јун–8. јул 2017.
Галерија Графички колектив
Београд

 

Позивница Лифлет Плакат

 


НЕГДЕ НА ИСЛАНДУ
 
Ретке ствари се дешавајуодвајкада! Као што је то лепо објаснио један помодни политичар-филозоф: „Свако има нешто, већина нема ништа.“ Цртежи и слике Александра Палавестре потичу из старих времена без обзира што су блокови, оловке и бојице ововременске. Старо време подстиче, а ново непрекидно јадикује: „ево на шта су ме натерали“.
 
Наше су приче одавно испричане. Мада на невероватно погрешан начин. Добро се сећам како су једнорози имали обичну улогу забављања малих добрих девојчица и неваљалих дечака. Одједном су се претворили у озбиљну расправу између еколога и либералних економиста. Да је свет кренуо да се бунари најбољи је доказ „исландска једнорошка мафија“. Колико ми изгледа невероватно да је неко могао не само да је открије него и да живи на Исланду у 17. веку, још ми је невероватније како смо доспели у Ово Овде. И како још увек постојимо.
 
Овде је реч о опстанку изузетности, o једнoj сасвим малoj, апартнoj историји неколико генерација које су успеле да очувају дух, укус, лепоту, лојалност, толеранцију, памет и здрав разум, образовање... и изнад свега радозналост. Овде је реч о моралу који се мора нацртати. Он има различите облике. Без обзира колико је све у игри остаје чврста димензија уверености да се не сме престати бити радознао и отворен за чудеса прошла и она садашња. То је често веома тешко. О томе сведоче цртежи и записи са бескрајних седница и расправа. Хронологија досаде и безумља. То је време када се, као, догодио народ, открила традиција, Америка и водени талог. Јазавац и мравојед суизгу били своја места на грбовима, али су ушли у скупштину. Седе узадњем редуи шушкају. Политика се од новина претворила у Гробљански весник. Радио се прати додиром, а телевизија чулом мириса. Све је постало једно а једно штагод. Има ли довољно страшних буба, птица, лешинара и крвожедних демона да се све то доследно испрати? Сумњам.
 
Можда ће једног дана неки озбиљни хроничар нашег времена да посегне за блоковима Александра Палавестре и да почне да истражује како је све почело. У међувремену, ми ћемо да уживамо. Негде на Исланду.
 
Велимир Ћургус Казимир
 
ИЗГУБЉЕНЕ И САЧУВАНЕ СВЕСКЕ

„Немој да црташ него слушај!“ Ово је вероватно најчешћа реченица коју сам чуо током школовања, од првог основне, па све до факултета. Никада ми није пошло за руком да објасним да могу да слушам једино ако цртам. Не знам зашто? Могуће је да ми цртање обезбеђује неки нужан филтер којим се читава околина, шумови, мириси, галама, неудобне столице, досадни часови или непријатне расправе своде на прихватљиву меру перцепције. То ми је, штавише, изоштравало концентрацију, па ако сам ишта запамтио у школи, било је то док сам цртао. Но, није вредело да објашњавам! На стотине цртежа је у међувремену изгубљено и уништено, скупа са школским свескама, где су се неумерено котили по сваком слободном листу или маргини. Касније сам се бавио различитим пословима, где је срећом било сликања и цртања, али не и свешчица. Тек када сам 2000. године почео да предајем на факултету, поново сам се нашао у школској клупи (додуше, с друге стране), у средини која ми је неумитно призвала свеске и обновила заборављену активност. Цртежи на овој изложби већином су настали на бескрајним састанцима и седницама разноразних комисија, већа, одбора... По садржају цртежа и карактеру представљених чудеса углавном се може дочарати атмосфера састанка. Срећом, сада се више нико не усуђује да ми забрани да цртам (чак ни да акварелишем) на састанцима, већ се то толерише као професорска ексцентричност. И од ауторитета функције понекад има користи!

Други жанр у изложеним свешчицама су својеврсни природословни цртежи и записи, којима сам покушао да обновим сећање на присан однос с природом који сам имао у детињству. Тада сам био задивљен „великим чудима у малим световима“, где се у једном бусену траве могу видети страшне, шекспировске, драме и узбуђења, само ако се пажљиво гледа. Ти цртежи и записи, искрени и посвећени, али наивни и анахрони у научном погледу, нужно подсећају на природњачке и путописне забелешке протеклих векова, као и на древне кабинете куриозитета. Отуд и наслов изложбе.

Носио сам се мишљу да, као мото изложбе, наведем једну реченицу Оскара Вајлда: „о стварима које не постоје, а требало би“. Но, предомислио сам се. Нисам сигуран да би требало. Наиме, не бих волео да се у мрачној уличици сретнем с неким од ликова из ових свешчица, нити с њиховом родбином. Али поједине, очигледно, не могу избећи, чим су однекуд испливали и удобно се сместили на листове изложених свезака.

***

Многима дугујем захвалност за ову изложбу. На првом месту свакако Љиљани Ћинкул и Уметничком савету Галерије Графички колектив. То је била прва галерија коју сам запамтио, још пре пола века, и у мом уму је она постала архетипска илустрација појма „галерија“, те ми је посебно драго што имам прилику да у њој излажем.

Издавачка кућа „Досије студио“ је финансијски помогла продукцију изложбе, а Мирко Милићевић и Ивана Зорановић су љубазно и пријатељски, својим трудом, знањем и временом омогућили графичку припрему паноа, као и штампање пратећег материјала.

Велимир Ћургус Казимир, и сâм зависник од цртања на састанцима, надахнутo је написао уводно слово.
Опрема и кутије за свеске израђене су у атељеу „Артисто“ Пере Југова.
 
Александар Палавестра
 

Александар Палавестра (1956) је професор на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. Бави се теоријом и историјом археологије, праисторијском археологијом, хералдиком и илустрацијом. За књигу и изложбу Магија ћилибара (2006, са Вером Крстић) добио је годишњу награду „Националног комитета ИКОМ-а“ и награду „Михаило Валтровић“ Музејског друштва Србије. Под псеудонимом А. Пераграш објавио је књиге Але и бауци - прилог проучавању тајанствених бића Балкана (1989, 2002, 2013) и О огњопарду - оглед из криптозоологије (2003).

Радио је илустрације за „Политикин Забавник“, за књигу Мирјане Огњановић Сирена која се смеши (2016), као и бројне насловне стране књига и часописа. Аутор је хералдичке и ликовне реконструкције грбова у књизи Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, (1987, 1991, са Душаном Спасићем и Душаном Мрђеновићем), као и више територијалних и корпоративних грбова. За илустрације књиге О огњопарду - оглед из криптозоологије добио је награду „Невен“ 2004. године.

e-mail: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Самосталне изложбе
2003. Београд, О огњопарду, Музеј примењене уметности, Галерија „Жад“.

Колективне изложбе
1994. Бијељина, Знамења нашег идентитета. Изложба радова и пројеката чланова Српског хералдичког друштва, Уметничка галерија „Миленко Атанацковић“.
1994. Шабац, Знамења нашег идентитета. Изложба радова и пројеката чланова Српског хералдичког друштва, Народни музеј.
2007. Београд, Илустратори Политикиног Забавника, Музеј примењене уметности.
2017. Братислава, Бијенале илустрације (Bienall of Ilustrations Bratislava). (Десет илустрација за књигу Сирена која се смеши је, у оквиру националне селекције,  увршћено на изложбу која се одржава у септембру 2017.)  

 

Свеска VII

 

 

Свеска VIII

 

 
 
© 2017 Хералдички клуб Београд. Сва права задржана.