Изложбе

Аутор: Иван Р. Марковић

 

ЧЕШКО-СРПСКЕ ВЕЗЕ У АРХИТЕКТУРИ БЕОГРАДА
(1863–1941)

 

март–април 2014.
Етнографски музеј
Београд

 

Позивница Плакат

 


Један од примарних циљева Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије, нарочито с краја 19. века, био је да се омогуће услови за школовање српских студената у водећим европским универзитетским центрима. На сличан начин, у складу са својим оснивачким идејама, у времену након Првог светског рата културно-просветна организација Чехословачко-југословенске лиге (1920) се посебно залагала да југословенским студенатима омогући да студирају на Универзитету у Чехословачкој. Управо се током периода између два светска рата један број студената из Србије, користећи се таквом предношћу, уписао на престижну Високу школу архитектуре и грађевина при Чешком техничком универзитету (ČVUT) у Прагу. Међу полазницима прашке академије у периоду од 1910. до 1925. године своја теоријска и практична знања и специјализације су стицали и будући српски протагонисти савремених архитектонских стремљења у престоници Краљевине СХС/Југославије, међу којима се посебно истичу Момир Коруновић, Светомир Лазић, Душан Смиљанић, Данило Каћански, Александар Дероко, Никола Добровић.
 
 Као питомац Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије, архитект Момир Коруновић је током школске 1910/11. године као ванредни студент завршио специјализацију на Чешком техничком универзитету у Прагу. Коруновић је током студијског путовања 1921. године као инспектор Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца још једном боравио у Прагу. Ефекат који су прашки професори оставили на Коруновића, импресије створене модерним градитељством чехословачке престонице и развијена философија соколства недвосмислено су утицали на Коруновићево одушевљење специфичном семиотиком архитектуре модификованог експресионизма, данас мање познатог феномена у домаћој архитектури. Својеврсним архитектонским речником утемељеним на основама рондокубизма, декоративном ансамблу националног стила у архитектури и својеврсним реминесценцијама средњовековног градитељства, Коруновић је свој градитељски опус у Београду крунисао објектима „Поште 2“ (1927) и Министарства пошта (1930). Осим у стилизацији идеја експресионизма и прилагођавању персоналним идејама аутора, архитектура ових објеката данас делује стилски без преседана у новијој српској архитектури.Упоредо са радом у државној служби, Коруновић је био и истакнути члан панславенске организације Сокола као Старешина Соколског друштва „Матица“ и аутор већег броја соколских домова у Србији, међу којима се истичу соколски домови у Београду  (1929/35), Бијељини (1929), Куманову (1930), Јагодини (1935) и у другим местима и градовима у Србији. За потребе свесоколског слета 1931. године у Београду пројектовао је стадион, односно соколско слетиште, који је уклоњен након одржавања ове манифестације.
 
Нешто другачије оријентисана и више самостално организована приватна градитељска пракса огледа се у раду арх. Светомира Лазића, првог српског студента који је своје студије у целости завршио у Прагу. Непосредно након дипломирања на Чешком техничком универзитету у Прагу (1921) и повратка у Београд, запослио се у Архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине СХС. У државној служби је радио до 1928. године када је основао самостални биро у Београду, први такве врсте у домаћој средини. Међу објекте који се сврставају у значајна остварења модерне међуратне архитектуре у Београду посебно се истичу Атеље за унутрашњу архитекуру у Београду (1929) и вила Олге Мос на Дедињу (1937).
 
Програм образовања прашке академије значајно је утицао и на креативно обликовање личности архитекте Данила Кaћанског, који је дипломирао на Чешком техничком универзитету у Прагу 1925. године. Током краткотрајног периода проведеног у Београду 1926/27, Каћански је своја прва градитељска искуства стицао у грађевинском предузећу „Темељ“ у коме је пројектовао вилу Миодрага Димитријевића на Сењаку (1938). Ово, до данас једино забележено ауторско остварење Данила Каћанског у Београду, одаје недвосмислене рефлексије тзв. „белог функционализма“прашке школе модерне архитектуре на прелазу треће у четврту деценију 20. века. Каснији пројектантски ангажман арх. Каћански је наставио у Новом Саду.
 
Сликовит градитељски опус арх. Николе Добровића представља директан одраз више различитих утицаја ауторитета прашке школе на градитељску делатност овог српског архитекте. Убрзо након прекида школовања на Универзитету краља Франца Јозефа у Будимпешти, Добровић је студије архитектуре наставио на Високој школи архитектуре и грађевина при Чешком техничком универзитету у Прагу, где је и  дипломирао 1923. године. За разлику од својих српских колега, Добровић је након завршетка студија остао у Прагу, и то као сарадник у бироима Бохумила Хипшмана и Антонина Енгеле, а потом 1925. године и у угледном прашком бироу „Душек-Козак-Маца“, који је водио арх. Бохумир Козак. Интересовање за функционализам и модерну архитектуру Добровић је имао прилике да практично примени у пројектним задацима реализованим током 1925/29. године у оквиру пројекта изградње социјалне установе „Масарикови домови“ код Прага, у коме је као коаутор са арх. Бохумилом Козаком учествовао у изградњи на више објеката. Узимањем активног учешћа у архитектонским збивањима чехословачке престонице, Добровић је у периоду од 1928. до 1934. године пројектовао и реализовао више самосталних пројеката међу којима се посебно истичу Југословенски студентски дом у Прагу и две приватне виле.
 
Непосредно након Другог светског рата, Добровић је именован за начелника Министарства грађевина Демократске Федеративне Југославије, док је 1945. године изабран на место директора Урбанистичког института Србије. За директора Урбанистичког завода Београда је изабран 1946. године, а годину дана касније и за професора на Архитектонском факултету у Београду. Најзад, изградња комплекса Савезног Министарства одбране и Генералштаба Војске Југославије у Београду (1962) означила је врхунац Добровићеве потраге за специфичним естетским изразом стварањем „нове ликовне средине“ и модерним облицима који су, према речима самог аутора, дефинисани као „материјализовани таласи у простору који треба да зраче“. Посматрана као заједнички именитељ врхунског домета нове грађевинске логике и модерне безорнаменталне архитектуре, експресивна архитектура Добровићевог Генералштаба недвосмислено упућује на општу кулминацију градитељске свести српских архитеката школованих у прашкој средини и њихов укупни, пре свега уметнички, допринос унапређењу затеченог градитељског фонда Београда.

 

КАТАЛОГ

 

ПОСТАВКА ИЗЛОЖБЕ У ГАЛЕРИЈИ ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА

© 2017 Хералдички клуб Београд. Сва права задржана.