Предавања

Image is not available

Достојевски

Аутор: Проф. др Драган Стојановић

Датум: Септембар, 2018.
1
Slider

Последњи роман Достојевског Браћа Карамазови протумачен је из перспективе која се отвара питањем да ли је и како могуће оправдати постојање зла, посебно у његовом екстремном облику, као што је патња деце, у свету схваћеном као Божја творевина. Si Deus, undе malum? Карактеризација и мотивација ликова браће и оца Фјодора Павловића Карамазова, али и осталих ликова романа, као и садржај и структура сижејне грађе, одводе до питања о атеизму и антитеизму, иморализму и, на општијем нивоу, нихилизму, слично као у роману Зли дуси, написаном седам-осам година пре Браће Карамазова. Може се рећи и тако: Достојевски је у овом роману настојао да разреши питања теодицеје, не умањујући, већ, напротив, заоштравајући до крајњих граница тешкоће које се при том јављају. Ако би се - сугерише Достојевски целином свог дела - човек у оваквом покушају ослањао само на логику, такав покушај не би могао успети. Живот је "пре" логике; Христов пољубац, који он спушта на "бледе усне" Великог Инквизитора, као и онај Аљошин, којим "одговара" на Иванову поему "Легенда о Великом Инквизитору", сведоче о томе.

На другачији начин, не мање, о томе говори и Грушењкина узгредна опаска, али од фундаменталног значаја, јер потиче управо од девојке каква је она, да је човеку немогуће знати ко је од кога важнији на свету, у животу какав познајемо.

© 2017 Хералдички клуб Београд. Сва права задржана.