Аутор поставке: Стеван Ј. Мићић

ИЗЛОЖБА ТРАГАЊЕ ЗА ВЕРОМ – АРХИТЕКТА СТЕВАН Ј. МИЋИЋ

од 6. до 14. октобра  2020.
Галерија Сингидунум

Београд

Ретроспективна изложба „Трагање за вером – Архитекта Стеван J. Мићић“ представља својеврсни историографски осврт на уметнички опус једног од најпродуктивнијих домаћих градитеља с краја XX и почетка XXI века у Србији чија су дела током четири деценије (1975-2015) необуздане стваралачке енергије обележила различите стилске пермутације у домаћој архитектури. Основна концепција поставке опредељена је на презентацију новијег Мићићевог ликовни опус током последње три деценије уметниковог стваралаштва. Биће приказано укупно 43 цртежа угљем са представама уметниковим маштовитим визијама, природним амбијентима и сакралним грађевинама на Хиландару али и у Србији, Црној Гори, Француској и Италији, а који методолошки представљају најзначајнији део изложбене поставке. По Мићићев ликовни опус аналитички приказује менталитет аутора, његову необуздану радозналост, сталну потрагу за новим могућностима преобликовања стварности и бескомпромисно инсистирање на лепом.

ТРАГАЊЕ ЗА ВЕРОМ СТЕВАНА МИЋИЋА, АРХИТЕКТЕ

 

Беседа на отварању изложбе у галерији „Сингидунум“ Београд, 6. октобра 2020.

Даме и господо, уважене колеге и пријатељи и сви ви који трагате,

Ево нас вечерас на угледном месту и срећном приликом у времену које није ни угледно ни срећно, али је наше и део је трагања на које смо осуђени и које нам је додељено по заслузи.

Вечерас учествујемо у походу Стевана Мићића који, како је сам декларисао, трага за вером!

А ко од нас не трага за вером? Осим оних који су је већ нашли и оних који још нису сазнали шта им не-достаје. Стеван Мићић за вером трага средством које му је дато и инструментом који му је вазда при ру-ци. Трага посредством архитектуре, а инструменти су му драматични угљен и оловка, ређе дискретни ак-варел.

Рекло би се ништа необично. И није, осим једне ситнице: Стеван Мићић уме да црта! Он то није научио, он се са тим родио, и зато није могао бити ништа друго до архитекта. Барем ја тако мислим и у то веру-јем. Јер, у времену у коме се образовао и формирао није се могло замислити да архитекта не уме да црта. Неки боље, неки мање добро, али је свакоме цртеж био претходница идеје, алат за испитивање замисли, инструмент провере остваривости и доказни материјал за реализацију. Зато Мићићев цртеж није само средство изражавања, он је документ и аргумент. Да би сте то увидели, не морати бити архитекта. До-вољно је имати очи и умети гледати. А то није мало!

За вером свако трага на свој начин. Није спорно да је вера истина, питање је само како је спознати. Пис-ци имају свој начин, филозофи свој, ратари свој. Деца за истином трагају на  начин, који нас истовремено радује и плаши. Старци знају где је нема, па им је подручје трагања сужено и са годинама се све више смањује. Неки погрешно мисле да су истину већ спознали, па читавог живота себе убеђују да су били у праву. Други рано дигну руке од трагања, па и себе и друге убеђују да истине нема и да је она исто што и лична корист, надајући се да никада неће доћи у прилику да се појаве пред истином или она пред њима.

Па у чему се, онда, састоји Мићићево трагање за вером?

У томе што он рашчитава сцену. Цртајући архитектонске фрагменте и целине Стеван Мићић не бележи само физичке форме и структурне елементе. Он бележи њихову ауру, региструје свеприсутни дух који ту обитава, детектује молитву која не умире и творце и житеље који су заувек остали повезани са средином у којој су трајали, трпели, одолевали и стварали. У сваком зиду је човек, у сваком камену је Божије дело, у сваком простору је сцена на којој се без престанка одиграва чудо стварања, искушење постојања и па-русија наде. Дрвеће, трава, облаци, воде, све су то пратећи феномени који се временом мењају, али се ам-бијент духа и стварања мења само утолико што сакупља тргове времена и стиче боре старости и мудрос-ти. То се не да записати само линијом, формом или бојом. То морате открити, истражити, осетити, дожи-вети и преживети! Па кад вам то пође за руком, онда ваш резултат постаје доступан и видљив свима. Не обавезно и вама лично.

Мићићево трагање за вером је вапај за смислом. У ствари, свако трагање је тај вапај. Многи то не умеју, или им није дато да схвате, некима јесте, али никада не пронађу средство и начин. Овде смо сведоци јед-ног индивидуалног покушаја. Трагалац, аутор, је на трагу! Ми, пак, његов траг можемо да пратимо, да у њему учествујемо, али не и да га присвојимо. Јер је свако трагач свога усуда!

Ипак, у сваком искреном трагачу присутни су и неке друге свести, душе и савести. Зато смо, уосталом, и ми овде, да спознамо да нисмо сами међу самотњацима, и да покушамо да сазнамо да ли смо на сличним путевима, да ли препознајемо знаке истине, да ли назиремо светлост око себе и у себи, и да ли смо ми на-шли веру, или, још боље, да ли је вера нашла нас.

Морам овде поменути др Ивана Марковића, аутора ове изложбе. Он је човек науке, слуга знања, и веома добро познаје рад и дело аутора чију је изложбу поставио. Из угла гледања моје старости он је епитом младости коме трагање, оне право, велико и болно, тек предстоји. Ипак, завидим му на том предстојећем болу. То је сладак бол!

Арх. Драгомир Ацовић