Kроз серије фотографија, докумената и аудио забелешки, прати се појава, развој и ток џез музике у Србији. Још од првих покушаја студентског Мики џез састава (1929), преко програма отварања станице Радио Београд исте године, плесних дворана, салона, клубова и локала, све до концертних сала (Коларчев народни универзитет, Ратнички и Инжењерски дом и Дом инвалида), џез је, испрва стидљиво, а у каснијем периоду све више утирао пут новим генерацијама слушаоца, музичара и извођача „класичне музике двадесетог века“.

Доба окупације и рано послератно доба, откривају нам необичну и мање познату чињеницу о општој распрострањености ове музике, и поред репресије и идеолошке острашћености која су пратила напоре Рафаела Блама, Воје Маринковића, Мирка Марковића, Спасе Милутиновића, Милана Јовановића, а потом и Боривоја Симића, Младена Гутеше, Бубише Симића, Боривоја Роковића и многих других, више или мање знаних извођача, композитора и аранжера за промовисањем и прихватањем џеза као музике која се својим врхунским дометима издваја из праксе пуке забаве и текућих популарних мелодија за игру.