Габријел Мије
превела Бојана Поповић

Габријел Мије припада реду француских научника који су дали велики допринос византологији, односно проучавању византијске уметности. Познавалац античке културе, класичних и других језика, између осталих и српског, учинио је доступним западној науци до тада непозната подручја југоисточне Европе и хришћанског Истока. Школа високих студија из области византологије на којој је имао катедру, била је отворена и за ученике са Балкана, односно из Србије. Пратио је све догађаје везане за Србију у Првом светском рату и свој допринос даје књигом, Gabriel Millet, L Ancient art Serbe – les Eglises, у којој даје први синтетски приказ стилске еволуције српске средњевековне архитектуре. Почетком 1920. године бива изабран за почасног члана Српске краљевске академије, а 1927. године за почасног члана Матице српске из Новог Сада. 1935. године добија и звање доктора honoris causa Београдског универзитета. Тада је у приступној беседи рекао: „Допустите ми да Вам овом приликом кажем да Француз који проучава ваше књиге црпи такође из правих извора. Он налази у њима особине које и сам воли да негује: беспристрасно и честито истраживање и прецизну мисао, изражене дивним језиком, музикалним и пластичним. Када размишљам о тој сродности ума, изгледа ми сасвим природно што осећам да припадам вама“.

Ова студија о старој српској црквеној архитектури, која је штампана у Паризу 1919. године, представља прву озбиљну, научно засновану студију о српском средњевековном градитељству и последњих стотину година главни је ослонац и полазиште за српску историографију која се бави овом темом. Мијеова истраживања српских простора започета су 1906. године, и у њима су узели учешће тадашњи и будући српски истраживачи као нпр. В. Петковић, М. Васић, К. Јовановић, Ђ. Бошковић, А. Дероко и др.

Жанр: Црквена архитектура, Србија, Средњи век
Формат: 23×33
Број страна: 200
Повез: Тврд
Писмо: Ћирилица
Година издања: 2026.
ISBN: 978-86-80846-08-8

Озваничена сарадња са Српским недељником „Компас“

Са поносом објављујемо да је Хералдички клуб потписао Генерални уговор о дугорочној сарадњи са Српским недељником „Компас“.

Ова сарадња утемељена је на обостраној посвећености афирмацији баштине српског народа. Полазећи од међусобне повезаности у раду, наше две организације ће кроз заједничке активности радити на репрезентативном приказу историјске традиције, етнографског наслеђа и укупног културног профила нашег народа.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Као први плод ове сарадње, у осмом броју недељника који је изашао 30. априла, отпочео је редовни фељтон Хералдичког клуба под симболичним називом „Историја, баштина, идентитет“.

Част да отвори овај серијал припала је нашем уваженом члану, мр пх. Славољубу Тасићу, истакнутом фармакологу и фармакогносту који је свој радни век посветио Институту „Др Јосиф Панчић“. У свом првом тексту под насловом „Жалфија и звончић Саве Хиландарца“, аутор на јединствен начин преплиће научну стручност са дубоким познавањем наше духовне и културне историје.

Кроз овај фељтон, стручњаци Хералдичког клуба ће редовно представљати теме у којима се наша искуства и компетенције допуњују са уређивачком политиком „Компаса“, чинећи драгоцен допринос очувању српског културног кода.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“ (II део)

У деветом броју Српског недељника „Компас“, објављеном 7. маја, објављен је рад проф. др Данице Поповић, историчарке уметности, под насловом „Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића“.

У овом тексту, наша истакнута медиевисткиња објашњава како је Свети Сава, доносећи највредније хришћанске реликвије са Истока, свесно градио сакрални темељ и међународни углед младе српске државе. Ауторка нас води кроз историју најзначајнијих светиња — од делова Часног крста и деснице Јована Крститеља, до успостављања Студенице и Жиче као кључних духовних и државних центара.

Посебан акценат стављен је на стварање националног култа светих владара, Симеона Мироточивог и Стефана Првовенчаног. Кроз овај програм, Свети Сава је повезао српску историју са општом хришћанском традицијом, постављајући образац који је генерацијама дефинисао идентитет династије Немањић и читавог народа.

ПОШТА СРБИЈЕ ЈЕ 20.4.2026. ПОД НАЗИВОМ САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА ЕМИТОВАЛА ФИЛАТЕЛИСТИЧКУ ЦЕЛИНУ ПОСВЕЋЕНУ ДЕЛУ архитекте Василија Михајловича Андросова (1872 – 1944)

Предлагачи пројекта су:

 – „Хералдички клуб“ и Библиотека Патријаршије Српске Православне Цркве као суиздавачи, САВЕЗ ФИЛАТЕЛИСТА СРБИЈЕ и Руски центар за науку и културу – Руски дом у Београду

Црква Светог Александра Невског подигнута је као парохијски храм на Дорћолу, али и као трајни споменик припадницима Моравске армије, међу којима су се за ослобођење Србије борили и бројни руски добровољци. Саграђена у српско-византијском стилу, ова триконхална грађевина са основом у облику уписаног крста коју крунише централно кубе и красе богати камени украси на фасади савремена је, али доследна интерпретација оригиналног моравског стила. Првобитна градња, започета 1912. године по пројекту архитекте Јелисавете Начић, настављена је 1927. а завршена 1930, према архитектонском решењу Василија Михајловича Андросова (1872–1944), који је израдио и довео до краја коначан пројекат храма. Новоподигнути храм био је први међуратни храм, па тако у једном тренутку и најмодерније решење сакралне архитектуре престонице.

Храм Светог Ђорђа на Чукарици пројектовао је Василиј Михајлович Андросов у коауторству са архитектом Драгутином Маслаћем. Димитрије Митар Јовановић поклонио је Београдској општини своје земљиште на Чукарици да се на њему подигне храм, чија је градња почела јуна 1928. а трајала је до 1932. када је завршен и освештан. Подигнут у традиционалном српско-византијском стилу, са основом уписаног крста и три куполе, храм својом архитектуром подсећа на средњовековне задужбине, док фасада од белог камена и складне пропорције храма пружају осећај мира и духовне стабилности у сред урбаног окружења. Својим специфичним положајем, на узвишењу које доминира панорамом Чукарице, Храм Светог Ђорђа и данас истиче културне и урбано–просторне вредности овог дела Београда.

Својим богатим архитектонским опусом, Андросов је кроз цркве Александра Невског и Светог Ђорђа на Чукарици оставио трајни печат у српском сакралном градитељству, сублимирајући националну традицију и византијске корене у јединствен архитектонски израз.

Стручна сарадња: Библиотека Патријаршије Српске православне цркве; арх. Стеван Мићић, директор, Хералдички клуб Београд

Уметничка реализација: Мирослав Николић, Анамари Бањац, академски сликар

Posle višemesečnih priprema i usaglašavanja teksta, sa blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda, 16. februara 2026. u Moskvi je potpisan ugovor kojim je određen način naučne saradnje između Biblioteke Srpske Patrijaršije i Državnog istorijskog muzeja.

U ime Biblioteke Srpske Patrijaršije ugovor je potpisao upravnik dr Zoran Nedeljković, a u ime Državnog istorijskog muzeja (GIM) direktor te ustanove Aleksej Konstantinovič Ljevikin.

Pored generalnog direktora, gospodina Alekseja Konstantinoviča, svečanom činu potpisivanja prisustvovali su i njegovi zamenici Olga Aleksandrovna Sirotina i Marina Viktorovna Čistjakovna, kao i predstavnici Biblioteke Patrijaršije, prof. dr Zoran Ranković i dr Ana Rašković.

Posle srdačnog razgovora, predstavnici Biblioteke Patrijaršije odmah su počeli sa radom na srpskim srednjovekovnim rukopisima u zbirci „A. I. Hludova” koja sadrži sedamdeset i pet srpskih rukopisa iz perioda od 14. do 18. veka, od kojih je obrađeno više od pedeset rukopisa za potrebe izrade budućeg „Inventara srpskih srednjovekovnih rukopisa”.

Osim navedene zbirke, u drugim fondovima Državnog istorijskog muzeja čuva se i druga brojna, gotovo neistražena srpska rukopisna građa: Rukopisni fond Sinodalne biblioteke, Zbirka Uvarova, Zbirka Barasova, Zbirka rukopisa Voskresensko Novo-jerusalimskog manastira, Zbirka Čertkova, verovatno i u određenim drugim fondovima Muzeja. Pretpostavka je da srpsko rukopisno nasleđe u Državnom istorijskom muzeju u Moskvi sadrži preko sto osamdeset srednjovekovnih rukopisa, koji nikada nisu sistematski istraživani niti popisani i predstavljeni naučnoj i sveukupnoj javnosti.

Plan predstavnika Biblioteke Srpske Patrijaršije jeste da se posle narednih istraživanja, a do kraja sledeće godine, objavi „Inventar srpskih srednjovekovnih rukopisa Državnog istorijskog muzeja u Moskvi”, što će biti vredan doprinos na upoznavanju izuzetno vredne srpske srednjovekovne rukopisne baštine u Ruskoj Federaciji.

Izuzetno značajnu pomoć na realizaciji ovog poduhvata dali su Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit volokolamski G. Antonije sa svojim saradnicima, kao i direktor Ruskog doma u Beogradu, gospodin Jevgenije Aleksandrovič Baranov.

Предавање: Квазидемократија Европске уније

Датум: 2.12.2025.

Предавач: Проф. др Срђа Трифковић

Проф. др Срђа Трифковић одржао је предавање под називом „Квазидемократија Европске уније“ у Хералдичком клубу, којим је обележено 12 година успешног и креативног рада овог клуба. То је уједно и 439. предавање одржано у ХЕК-у.

Аутор: Славољуб Тасић
Хек бр. 2
Датум: 10. децембар 2013

Био је хроничар Венеције, маштар и сањар, мајстор цртежа, колорит му је богат и топао, форма разуђена, лако се изражава, али тајна његових слика је у фантазији, у бајкама, у поезији. Понекад су ликови на његовим сликама тврди, примитивни, али увек са необичним, рекли би скривеним нагласјем. Можда је баш зато називан наивцем ренесансног сликарства.  Његове слике изникле су из хришћанских легенди, из витешких и пикарских романа.

Не знамо где је учио занат (вероватно у радионици Ђентила Белинија, старијег и мање познатог брата Ђованија Белинија), не знамо где се родио, не знамо када се родио нити када је умро, не знамо му ни право име и презиме. Знамо га као Виторе Карпачо (око1460 – 1465 до око 1525 – 1526).