Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Саша Савовић „Запис – дуб опстанка нације“

У недељнику „Српски Компас“ од 2. јула 2026. године објављен је текст фотографа Саше Савовића под насловом „Запис – дуб опстанка нације“, у коме читалац може да пронађе анализу порекла, значаја и културне улоге записа у српској традицији, са посебним освртом на судбину чувеног храста у засеоку Росуље.

Аутор најпре разматра традицију сеоских заветина и литијских поворки, смештајући их у контекст пролећних аграрних празника који се обележавају у периоду око Духова. Анализирајући назив и верску функцију записа, представља га као својеврсну замену за црквени објекат — храм у природи који служи као место окупљања верника и полазиште молитвене поворке. У тексту се разматра континуитет овог обичаја, од прехришћанских словенских веровања и култа Перуна, преко традиционалног обреда освећења и урезивања крста у кору стабла, до строгих народних забрана којима се штити светост овог дрвета.

У другом делу текста пажња је усмерена на савремени пример храста лужњака у засеоку Росуље, у селу Шарани, где се ово поштовано свето дрво нашло на траси изградње деонице ауто-пута. На овом примеру аутор разматра сукоб између традиционалног народног поштовања записа и савремених друштвено-политичких интереса, указујући на бројне медијске заблуде, предложена техничка решења за спасавање стабла и његово стварно здравствено стање. Прича о овом закрштеном дубу завршава се његовим уклањањем у јулу 2015. године и премештањем остатака у порту Савиначке цркве. Аутор овај догађај представља као карактеристичан пример односа савременог друштва према сопственом духовном и споменичком наслеђу.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Александра Ђорђевић „Бели Руси у културном животу Београда“

У недељнику „Српски Компас“ од 9. јула 2026. године објављен је текст ауторке Александре Ђорђевић под насловом „Бели Руси у културном животу Београда“, у коме читалац може да пронађе детаљан преглед дубоког и трајног утицаја који су руски емигранти имали на институционални, научни, уметнички и архитектонски развој српске престонице између два светска рата.

Ауторка најпре анализира топонимију Београда, показујући како се кроз називе улица чува сећање на руске великане — од класичних књижевника и совјетских војсковођа, преко цара Николаја II, до истакнутих представника беле емиграције, попут балерине Нине Кирсанове и архитекте Николаја Краснова. У тексту се потом представља историјски контекст егзодуса након револуције 1917. године, као и улога Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца као једног од главних уточишта за десетине хиљада руских избеглица, међу којима је значајан део чинила високообразована елита.

У наставку се документује допринос руских интелектуалаца развоју Београдског универзитета и Српске краљевске академије, нарочито у областима права, технике, медицине, филологије и византологије. Посебна пажња посвећена је њиховој улози у сценским и популарним уметностима — од оснивања и професионализације балета Народног позоришта у Београду и постављања првих домаћих балетских дела, преко пионирске групе руских стрип-цртача окупљених око „Београдског круга“ (Ђорђе Лобачев, Никола Навојев и Иван Шеншин), до боемске музичке сцене и популаризације руских романси.

У завршном делу текста Александра Ђорђевић осврће се на архитектуру као највидљивији материјални траг присуства руских емиграната, истичући значајна београдска здања, попут зграда министарстава, Војног музеја, Главне поште и Руског дома. Ауторка закључује да се њихово наслеђе и данас чува — како у урбаном простору и архитектури, тако и у објављеним мемоарима и дневничким записима.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Марина Нешковић „Црква Светог Петра у Бијелом Пољу“

У недељнику „Српски Компас“ од 16. јула 2026. године објављен је стручни текст архитекте-конзерватора Марине Нешковић под насловом „Црква Светог Петра у Бијелом Пољу“, у коме ауторка пружа детаљан историјски, архитектонски и конзерваторски преглед истраживања, фаза градње и вишедеценијских радова на обнови овог средњовековног споменика.

Ауторка најпре подсећа на почетке научних истраживања сакралне архитектуре српског средњег века, издвајајући обилазак Габријела Мијеа из 1924. године и прве техничке цртеже које је Александар Дероко израдио 1926. године. Посебна пажња посвећена је ктиторском натпису у тимпанону портала, у коме се наводи да је цркву подигао хумски кнез Степан Мирослав, син Завидин. Тај натпис чини овај споменик једним од ретких средњовековних сакралних здања са сачуваним податком о времену његовог настанка. У тексту се детаљно анализирају четири фазе градње, утврђене током систематских истраживања спроведених од 1955. до 1957. године под руководством Радивоја Љубинковића. Оне обухватају подизање најстаријег једнобродног храма, доградњу припрате и кула у XIII веку, изградњу капела у доба краља Милутина, као и велика разарања и преуређење цркве у џамију крајем XVII или почетком XVIII века, када је северна кула претворена у минарет.

У другом делу текста, Марина Нешковић разматра значајне конзерваторско-рестаураторске радове изведене 1961. и 1962. године према пројектима Ивана Здравковића и Јована Нешковића. Том приликом црква је у највећој мери враћена у свој првобитни архитектонски облик, уз очување појединих исламских елемената. На крају, ауторка описује новија истраживања и грађевинске радове спроведене од 2010. до 2014. године, у којима је и сама учествовала као пројектант. Ови радови обухватили су прецизна геодетска и фотограметријска снимања, испитивања темеља и горњих зона северне куле, као и потпуну реконструкцију порушене јужне куле. Тиме је, након више векова, поново успостављена карактеристична композиција западне фасаде са две куле, једно од препознатљивих архитектонских обележја овог владарског сакралног здања.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Александар Ћеклић „Сакрална уметност хиландарских књижних повеза“

У недељнику „Српски Компас“ од 23. јула 2026. године објављен је студиозан текст аутора Александра Ћеклића под насловом „Сакрална уметност хиландарских књижних повеза“, у коме се детаљно разматрају материјалне, конструктивне и симболичке одлике повеза рукописних књига у манастиру Хиландару.

Аутор најпре уводи читаоца у теолошки и симболички контекст књиге у православном предању, представљајући је не само као носиоца текста већ и као сакрални предмет и чувара Слова. Посебна пажња посвећена је преласку са античког свитка на хришћански кодекс, као и развоју византијског повеза, који се одликује издуженим, равним хрбатом, специфичним ланчаним шавом у две половине, дрвеним корицама без ивица и употребом јареће или телеће коже. У тексту се износе историјски подаци о хиландарској библиотеци, која чува више од хиљаду рукописних кодекса, чија је изворна грађа у значајној мери очувана захваљујући томе што дуго нису били подвргавани рестаураторским интервенцијама.

Посебно се истиче значај очувања изворних повеза, који заједно са рукописним текстом чине јединствену историјску и материјалну целину. Аутор ту суштину сажима речима: „Вредност књизи даје њена старина, коју чине рукописни текст заједно са повезом, у којој су се током времена слили хартија, кожа, дрво, платно и конац, као једна нераздвојна целина која осликава дух времена у коме су настали. И најмања интервенција на повезу нарушава тај склад.“

У другом делу текста аутор прати делатност хиландарских повезивача од XV до средине XVIII века, наводећи конкретна имена монаха и мајстора који су радили у самом манастиру или у Испосници Светог Саве у Кареји, међу којима су монах Дионисије, монах Сава, јеромонах Георгије и поп Георгије. Описани су технички поступци израде повеза — од припреме табака и засецања хрбата (грекаже), преко израде заглавних врпци и постављања металних копчи, до украшавања корица слепим отиском, са геометријским мотивима, стилизованим биљним орнаментима и представама фантастичних животиња, попут змајева и грифона.

Текст се завршава освртом на постепено напуштање традиционалних византијских облика повезивања крајем XVII и током XVIII века, под утицајем руских и западноевропских традиција. Упркос тим променама, хиландарски повези остају трајно сведочанство изузетне сакралне уметности и дубоког духовног односа човека према књизи.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Срђан Стојанчев „На мазгама до Хиландара“

Текст Срђана Стојанчева, објављен у „Српском компасу“ крајем јуна 2026. године, доноси драгоцен увид у готово заборављену научну стручну експедицију српских интелектуалаца на Свету Гору, реализовану у другој половини септембра 1925. године. Ослањајући се на ретку архивску грађу коју поседује — рукописни извештај академика Драгутина Анастасијевића, објављене путописне белешке професора Миливоја Башића, оригинални заједнички пасош издат у Београду и необјављене аутентичне фотографије — аутор осветљава четрнаестодневно путовање четири професора и њихових шест студената. Док су каснији боравци појединих чланова ове групе у историографији добро познати, ова конкретна студијска посета из 1925. године до сада је остала ван фокуса шире јавности.

Научну стручну експедицију чинили су истакнути историчари, византолози и теолози: академици др Драгутин Анастасијевић, др Владимир Ћоровић и др Радослав Грујић, као и пензионисани професор Друге мушке гимназије Миливоје Башић. У њиховој пратњи налазили су се студенти, међу којима су била и касније изузетно значајна имена српске науке, попут Драгослава Страњаковића и Ђорђа Радојичића. Путовање је започело возом из Београда 15. септембра, а логистичку подршку у Солуну пружио им је тадашњи генерални конзул Иван Герасимовић, омогућивши им организовање посета које су у то време представљале озбиљан и неизвестан подухват. Пре једног века стићи до Атоса није било ни једноставно ни рутинско као данас; уместо савремених формалности са визама у Уранополису, пропуснице су се добијале тек по доласку у Кареју.

Описи пута преко поморске луке Дафне, потом вожња баркама са руским монасима до манастира Светог Пантелејмона и јахање на мазгама до скита Русик осликавају спремност ових истраживача да претрпе сваку физичку тешкоћу како би ступили на тло на којем се млади Растко Немањић замонашио. Аутор преноси упечатљиве Башићеве записе о звонима која су пратила њихов одлазак из Русика, као и о дубоком духовном утиску који је то место оставило на све чланове групе. Након обиласка Поснице Светог Саве у Кареји и ноћења у Ватопеду — где Стојанчев подсећа на вековно молитвено заједништво и специфичан обичај укрштања игуманских престола Ватопеда и Хиландара током манастирских слава — група се морским путем упутила ка свом главном одредишту.

Ступање на тло манастира Хиландара за академике и њихове ученике представљало је врхунац ове експедиције. У сачуваним сведочанствима забележен је дочек тадашње управе и око седамдесет монаха и искушеника, као и детаљан увид у стање манастирске библиотеке и ризнице, са богатом збирком старих рукописа и хрисовуља готово свих Немањића, као и неколико повеља цара Душана, кнеза Лазара и српских деспота. Међу сачуваним документима биле су и руска грамата цара Ивана Грозног из 1556. године и две влашке грамате из XVI века. Путовање су заокружили посетом бугарском манастиру Зограф и поновном посетом Пантелејмону, пре него што су се преко Солуна и Скопља 29. септембра вратили у Београд.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Драган Јанковић „Винча – колевка европске цивилизације”

У тексту под називом „Винча – колевка европске цивилизације“, који је написао археолог Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча, а који је објављен 18. јуна 2026. године у фељтону недељника „Српски компас“, можете прочитати приказ настанка, развоја и начина живота винчанске културе, која је између 5300. и 4500. године пре нове ере постојала на простору данашње Србије и централног Балкана.

Аутор на почетку објашњава како су климатске промене после леденог доба омогућиле људима да пређу на седелачки начин живота. Тај прелазак на земљорадњу није био нагли, него се одвијао постепено, кроз генерације. Око 6200. године пре нове ере настаје балкански неолит, и то мешањем локалног становништва и мањих група које су стигле из Анадолије. За разлику од раније старчевачке културе, чија су се насеља стално померала јер се земљиште испошћивало, Винчани су почели да ђубре земљу. То им је омогућило да живе на истом месту десетинама генерација и да граде трајне куће. Те куће су имале дрвену конструкцију, изолацију од глине и плеве, па чак и пећи са одводима за дим. Због збијене градње, улица и чињенице да се велики део становника бавио занатством и трговином уместо пољопривредом, Винча је имала одлике онога што бисмо данас назвали правим градским центром. Била је и важно трговачко чвориште тог доба, у којем се размењивала роба попут опсидијана са Карпата, морских шкољки и цинабарита са Авале, који се користио за добијање црвене боје. Уз то, Винчани су међу првима у Европи савладали обраду бакра и производњу ланеног платна за одећу.

У другом делу текста Јанковић се осврће на њихову религију и друштво, где наводи да Винчани нису били ратници и да нису имали култ смрти. Налази показују да су ретко имали сукобе и да су славили живот, плодност и земљу. То се види по многобројним глиненим фигуринама и поклопцима на којима су увек приказане велике, наглашене очи, док су уста изостављена. Приказивање очију симболизовало је будност и заштиту дома и семена за сетву, док је доминантан лик мајке представљао живот и рађање. Текст се завршава подсећањем на теренска истраживања на локалитету Бело брдо у Винчи, која је од 1908. до 1934. године водио професор Милоје М. Васић и тиме скренуо пажњу светске јавности на ово налазиште.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Миладин Лукић „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре”

У тексту под насловом „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре“, који је написао архитекта-конзерватор Миладин Лукић, а који је објављен 11. јуна 2026. године, читаоци се могу детаљније упознати са анализом капиталног дела француског византолога L’ancien art serbe. Les églises (Париз, 1919) и његовим дубоким утицајем на развој српске историографије и проучавање средњовековног градитељства.

Говорећи о генези ове књиге и њеном значају за српску средину, Лукић наглашава да је реч о првој научно утемељеној студији о српској црквеној архитектури, која је после више од једног века коначно преведена на српски језик, захваљујући иницијативи архитеката Хералдичког клуба у Београду и подршци Министарства културе Републике Србије. Ова књига, уједно и најчешће цитирано дело у овој области, поставила је темељну периодизацију српске архитектуре кроз три препознатљиве школе: Рашку, Српско-византијску и Моравску. Мије је до ових сазнања дошао захваљујући теренским обиласцима Србије и крајева под османском влашћу у периоду од 1906. до 1919. године, ослањајући се како на радове својих претходника (Валтровића, Каница, Кондакова), тако и на помоћ српских сарадника и колега. Обновљено интересовање за његов научни опус у протеклом периоду крунисано је и великом изложбом у Галерији САНУ 2019. године.

Даљи ток текста посвећен је прегледу развоја научног проучавања српске архитектуре пре и након објављивања Мијеове студије. Аутор подсећа на пионирске теренске радове Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића с краја 19. века, као и на ране радове Светомира и Божидара Николајевића, те Андре Стевановића. Сви они су на различите начине покушавали да класификују периоде грађења пре и после Немањића, уочавајући утицаје са Запада и Истока. Мије је, пак, успео да тектонику историјских догађаја и померање државног тежишта од Далмације и Рашке према југу и Морави повеже са архитектонском генетиком, створивши тако знатно ширу цивилизацијску слику у којој је пратио преплитање византијских, оријенталних, ломбардских и готичких утицаја, као и настанак „византијске ренесансе“ у српском сликарству.

У завршном делу текста Лукић се осврће на критичке реакције и странпутице у каснијим тумачењима Мијеовог дела током 20. века. Међу ретким раним критичким одговорима издваја се студија Милоја Васића „Жича и Лазарица“ (1928), која је оспорила Мијеову поделу на три школе и кроз утицај исихазма повезала просторне матрице цркава са теолошким учењима. Међутим, аутор посебно указује на парадокс који се догодио у међуратном и послератном периоду: Мијеови најистакнутији ученици и сарадници, попут Александра Дерока и Ђурђа Бошковића, нису у потпуности следили методологију свог учитеља. Дероко је, у духу новог југословенства, заступао идеју о јединственој југословенској уметности, док је Бошковић током послератног периода применио марксистички приступ („светлост дијамата“) и подредио развој архитектуре класној борби. То је, према каснијим анализама Војислава Ђурића, довело до неисторијских и политички компромисних закључака – попут вештачког преименовања Вардарске школе у „Македонску“ зарад политичких потреба тог времена. На крају, аутор закључује да је Мијеова књига и данас незаобилазан манифест и подстицај за научно преиспитивање досадашњих домета у тумачењу српске средњовековне баштине.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Ђорђе Огризовић „Хиландарско духовно и културно благо и његово очување“

У тексту под насловом „Хиландарско духовно и културно благо и његово очување“, који је написао Ђорђе Огризовић, а који је објављен 4. јуна 2026. године у фељтону недељника Српски Компас, читаоци се могу упознати са богатом историјом, духовним вредностима и савременим начинима заштите непроцењиве баштине овог манастира.

Аутор подсећа да су Хиландар 1198. године подигли Свети Сава и Свети Симеон на остацима старијег манастира из 10. века, чији је оснивач био Георгије Хелендарис. У тексту се посебно истиче да је Хиландар јединствен по томе што чува чак осам чудотворних икона Богородице, међу којима централно место заузима икона Богородице Тројеручице. Везана за Светог Јована Дамаскина и Светог Саву, ова икона има статус игуманије манастира и стоји на самом игуманском трону. Поред ње, у тексту су описане и друге чуваркуће манастира, попут Млекопитатељнице, Косинице, Попске, Акатистне, Несагоревше, Дохијарске и Стене Необориве, као и мозаичка икона Богородице Одигитрије. У манастирском комплексу чувају се и честице моштију бројних светитеља, део Часног Крста и позната чудотворна лоза Светог Симеона, која већ више од осам векова избија из зида цркве и рађа плод. Ризница и библиотека чувају преко две хиљаде икона, хиљаду старих рукописа (попут Карејског и Хиландарског типика и Медицинског кодекса), као и владарске повеље и вредне текстилне предмете, међу којима је и завеса монахиње Јефимије.

У другом делу текста аутор детаљније описује научно-стручну сарадњу коју су у октобру 2025. године уговорили манастир Хиландар и Институт за нуклеарне науке „Винча”. Тим стручњака из Института помаже братству у очувању ове баштине коришћењем савремених, неинвазивних метода које омогућавају да се анализе пигмената, материјала и оштећења икона и артефаката раде директно у манастиру.

Сарадници ове лабораторије већ више од две деценије успешно сарађују са водећим националним институцијама културе и музејима, попут Народног музеја Србије, Музеја савремене уметности, Галерије Матице српске и Виминацијума. Њихова истраживања обухватају прецизну идентификацију сликарских материјала, анализу бојених слојева, пигмената и везива, као и одређивање одговарајућих поступака за комплетну конзервацију и рестаурацију уметничких дела. Такође, Лабораторија за радијациону хемију и физику Института „Винча” примењује поступак стерилизације зрачењем, чиме се стари списи, књиге, текстил и предмети од коже на ефикасан и безбедан начин штите од биолошких фактора като што су плесни, инсекти и микроорганизми, а цела сарадња одвијаће се према динамици коју буде одредио сам манастир.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Зоран Недељковић – Библиотека Српске Патријаршије“

У тексту објављеном 21. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић даје сажет приказ вишевековног развоја најстарије српске установе ове врсте. Од првих рукописних књига које су у Хиландару у XIII веку прикупили Свети Сава и Свети Симеон, преко формирања Београдске митрополијске библиотеке 1713. године под митрополитом Мојсијем Петровићем, аутор прати континуитет ове установе чији је кључни сведок и сачувана рукописна Литургија из 1728. године.

Спашавајући је од ратних разарања 1737. године, митрополит Викентије Јовановић преноси библиотеку у Сремске Карловце, где су је вековима чували и обогаћивали карловачки митрополити и историчари попут Илариона и Димитрија Руварца. Након подизања новог Патријаршијског двора у Београду 1930. године почиње њено поновно обликовање у престоници, али већ током Другог светског рата фонд преживљава тешку судбину када га усташке власти НДХ депортују у Загреб.

Захваљујући послератној мисији проф. др Радослава Грујића и одлучности митрополита Јосифа Цвијовића, грађа је пронађена и враћена, па су 1947. године карловачки и београдски фонд коначно спојени у јединствену целину. Данас Библиотека Српске Патријаршије чува више од пола милиона књижних јединица, бројне легате и изузетну збирку од 471 средњовековног рукописа. Како др Недељковић истиче, у току је обиман пројекат дигитализације ове грађе — са више од 25.000 већ скенираних страница у високој резолуцији, писано културно наслеђе постаје
лако доступно домаћим и страним истраживачима.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Жарко Мијајловић – „Богдан Гавриловић“

У тексту објављеном 14. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, проф. др Жарко Мијајловић доноси портрет академика Богдана Гавриловића — човека који је стајао у самом средишту стварања модерне српске науке. Од тешког дечјег сиромаштва у Новом Саду и стипендије Текелијанума, преко доктората у Будимпешти у 23. години и слушања Вајерштраса у Берлину, Гавриловићев пут води до Београда 1887. године, где почиње његов шест деценија дуг пионирски рад на Великој школи и каснијем Универзитету.

Проф. Мијајловић подсећа да је Гавриловић, заједно са Михаилом Петровићем Аласом и Димитријем Нешићем, заправо створио београдску математичку школу. Посебан акценат стављен је на његове капиталне уџбенике „Аналитична геометрија” (1896) и „Теорија детерминаната” (1899) — дела која су увела савремене европске концепте у домаћу науку и деценијама служила као непроцењива литература. Поред научног рада, Гавриловић је оставио дубок траг и као ректор Београдског универзитета у два мандата, али и као председник Српске краљевске академије, када је подстицао
објављивање домаћих радова на страним језицима и започео рад на великом Академијином речнику.

Аутор у текст уплиће и куриозитете из прве руке. Један од њих је и подсећање на 1997. годину, када је управо проф. Мијајловић приредио Гавриловићева Сабрана дела у електронско-фототипском издању од свега пет примерака, који се данас чувају као реткост на пет кључних научно-културних адреса у Београду. Из преписке са академиковим унуком из Сједињених Држава, Мијајловић открива и породично предање према којем се Гавриловић, као човек од поверења на двору, предвече 5. априла 1941. вратио кући са вешћу о сутрашњем бомбардовању Београда и наредио укућанима да одмах напусте град. На крају, аутор закључује да је Гавриловић, уз Миланковића и Аласа, припадао оној непревазиђеној генерацији која је српску математику заувек уписала на мапу Европе.