Соколски покрет је настао 1862. године у Прагу у оквиру тадашње Хабзбуршке монархије као вид буђењa чешке националне свести кроз спортске активности. Популарност Соколског покрета међу словенским народима свакако је допринела јачању панславизма и жеље за независношћу од германизоване културе Аустроугарске, као и за уједињењем. Соколскa друштва финансирала су изградњу сопствених домова, пројектованих да буду мултифункционални објекти, уједно спортски и културни центри.

У Краљевини СХС, касније Југославији, саграђено је око 270 соколских домова, од којих известан број њих спада у врхунска остварења југословенске архитектуре. Кроз велики број појединачних пројекта соколских домова могу се веома прецизно уочити тенденције архитеката лишене утицаја моћног инвеститора или државе, која је само делимично имала удела у формирању визуелне културе Соколства.

Аналогна култура у Републици Србији нашли су се пред изазовима који доноси четврта технолошка револуција са потенцијално новим иновацијама. Дигитизација и дигитализација данас постају императив у свим сферема људског деловања и знања. Запис који је доскора за већину био чврста, опипљива физичка појава било да је био забележен на папиру, магнетној траци или микрофилму сада се кроз системе дигиталног записа нашао у виртуелном облику бинарног система 0 и 1. За његово ишчитавање, вредновање и утврђивање аутентичности примарна је повезаност са хардверским и софтверским делом машине која би га требала декодирати.

Овај процес намеће пуно промишљања како би  кроз систем метаподатака садржали електронски запис на исти начин како смо га чуавали и вредновали док је запис био у аналогној форми. Отворени подаци, отворен приступ образовању, и отворен код постају нови правци промишљања у дигиталном свету који све више потискује аналогну културу где појава мреже представља оно што је у доба просветитељства била појава енциклопедије и енциклопедијског знања.  Интернет мрежа задобила је моћ друштвене свемоћи, информација као њен носилац постаје и питање безбедности. Стога се и намеће главно питање ко ће у будућности информацију која се одвојила од чврсте подлоге у виду аналогије и нашла се у виртуелном свету контролисати и сачуати за будућа покољења у аутентичном и веродостојном облику.

Поставши престоница новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је током међуратног периода прошао кроз урбану трансформацију и модернизацију која је у великој мери дефинисала његов идентитет. Свој допринос изградњи Београда дали су многи архитекти запослени како у државним институцијама тако и у приватном сектору. О многима је у досадашњој историографији написан низ радова и монографија. Међутим, о извесном броју градитеља који су на различите начине допринели изградњи Београда зна се веома мало. Њихови животи и архитектонско стваралаштво нису до сада били предмет опсежнијих истраживања. Многи од њих су до скоро били у потпуности непознати.

Ово предавање је зато посвећено управо неким од неправедно заборављених протагониста међуратне архитектонске сцене, попут Фрање Урбана, Катарине Марковић-Шајиновић и Алфреда Меламеда, али и других који су на само њима својствен начин утицали на архитектонски развој Београда.

Београд је у периоду између два светска рата обележила интензивна изградња стамбене архитектуре. Ове околности утицале су на даљи развитак специфичнe просторнe организацијe стана у којем се огледао свакодневни живот појединца, од београдске средње класе до интелектуалне елите. Поред богато декорисаних фасада у стилу академизма, еклектицизма и ар декоа, архитекти су посебну пажњу посвећивали пројектовању улазних портала, холова и махом тежили својеврсном тотал дизајну захваљујући европским узорима.

У Српскoм нaрoду рeч чaj сe углaвнoм пoвeзуje сa чajeвимa oд лeкoвитих биљaкa кao штo су нaнa или кaмилицa, и oбичнo нaс aсoцирa нa прeхлaдe, пa нa питaњe „Дa ли стe зa чaj?“ oбичнo oдгoвaрaмo „Нe хвaлa дoбрo сaм.“ Мeђутим, пoрeд oвaквoг  псeудo-чaja, кojи сe инaчe oдвajкaдa у нaрoду зoвe oдвaр, a тeк oд нeдaвнo чaj, пoстoje и прaви чajeви кojи сe прaвe oд биљкe звaнe – ЧAJ (Camellia sinensis).

Oви чajeви (нaмa пoзнaти кao црни индиjски, руски, цejлoнски и зeлeни грузиjски a у скoриje врeмe и зeлeни кинeски ) мoгу сe пoдeлити у чeтири вeликe групe: бeли, зeлeни, црни и улoнг. Кoд бeлих и зeлeних чajeвa листићи приликoм прeрaдe нe прoлaзe крoз прoцeс фeрмeнтaциje, кoд црних фeрмeнтaциja листoвa je пoтпунa a кoд улoнгa фeрмeнтaциja je дeлимичнa. Нa тaj нaчин, уз присуствo или oдсуствo фeрмeнтaциje, нaстajу рaзличити типoви чajeвa.

Oд сaмo jeднe jeдинe биљкe (Camellia sinensis) дoбиja сe вишe хиљaдa рaзличитих чajeвa, oд кojих нeки дoстижу вртoглaвe цeнe.