Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Срђан Стојанчев „На мазгама до Хиландара“

Текст Срђана Стојанчева, објављен у „Српском компасу“ крајем јуна 2026. године, доноси драгоцен увид у готово заборављену научну стручну експедицију српских интелектуалаца на Свету Гору, реализовану у другој половини септембра 1925. године. Ослањајући се на ретку архивску грађу коју поседује — рукописни извештај академика Драгутина Анастасијевића, објављене путописне белешке професора Миливоја Башића, оригинални заједнички пасош издат у Београду и необјављене аутентичне фотографије — аутор осветљава четрнаестодневно путовање четири професора и њихових шест студената. Док су каснији боравци појединих чланова ове групе у историографији добро познати, ова конкретна студијска посета из 1925. године до сада је остала ван фокуса шире јавности.

Научну стручну експедицију чинили су истакнути историчари, византолози и теолози: академици др Драгутин Анастасијевић, др Владимир Ћоровић и др Радослав Грујић, као и пензионисани професор Друге мушке гимназије Миливоје Башић. У њиховој пратњи налазили су се студенти, међу којима су била и касније изузетно значајна имена српске науке, попут Драгослава Страњаковића и Ђорђа Радојичића. Путовање је започело возом из Београда 15. септембра, а логистичку подршку у Солуну пружио им је тадашњи генерални конзул Иван Герасимовић, омогућивши им организовање посета које су у то време представљале озбиљан и неизвестан подухват. Пре једног века стићи до Атоса није било ни једноставно ни рутинско као данас; уместо савремених формалности са визама у Уранополису, пропуснице су се добијале тек по доласку у Кареју.

Описи пута преко поморске луке Дафне, потом вожња баркама са руским монасима до манастира Светог Пантелејмона и јахање на мазгама до скита Русик осликавају спремност ових истраживача да претрпе сваку физичку тешкоћу како би ступили на тло на којем се млади Растко Немањић замонашио. Аутор преноси упечатљиве Башићеве записе о звонима која су пратила њихов одлазак из Русика, као и о дубоком духовном утиску који је то место оставило на све чланове групе. Након обиласка Поснице Светог Саве у Кареји и ноћења у Ватопеду — где Стојанчев подсећа на вековно молитвено заједништво и специфичан обичај укрштања игуманских престола Ватопеда и Хиландара током манастирских слава — група се морским путем упутила ка свом главном одредишту.

Ступање на тло манастира Хиландара за академике и њихове ученике представљало је врхунац ове експедиције. У сачуваним сведочанствима забележен је дочек тадашње управе и око седамдесет монаха и искушеника, као и детаљан увид у стање манастирске библиотеке и ризнице, са богатом збирком старих рукописа и хрисовуља готово свих Немањића, као и неколико повеља цара Душана, кнеза Лазара и српских деспота. Међу сачуваним документима биле су и руска грамата цара Ивана Грозног из 1556. године и две влашке грамате из XVI века. Путовање су заокружили посетом бугарском манастиру Зограф и поновном посетом Пантелејмону, пре него што су се преко Солуна и Скопља 29. септембра вратили у Београд.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Драган Јанковић „Винча – колевка европске цивилизације”

У тексту под називом „Винча – колевка европске цивилизације“, који је написао археолог Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча, а који је објављен 18. јуна 2026. године у фељтону недељника „Српски компас“, можете прочитати приказ настанка, развоја и начина живота винчанске културе, која је између 5300. и 4500. године пре нове ере постојала на простору данашње Србије и централног Балкана.

Аутор на почетку објашњава како су климатске промене после леденог доба омогућиле људима да пређу на седелачки начин живота. Тај прелазак на земљорадњу није био нагли, него се одвијао постепено, кроз генерације. Око 6200. године пре нове ере настаје балкански неолит, и то мешањем локалног становништва и мањих група које су стигле из Анадолије. За разлику од раније старчевачке културе, чија су се насеља стално померала јер се земљиште испошћивало, Винчани су почели да ђубре земљу. То им је омогућило да живе на истом месту десетинама генерација и да граде трајне куће. Те куће су имале дрвену конструкцију, изолацију од глине и плеве, па чак и пећи са одводима за дим. Због збијене градње, улица и чињенице да се велики део становника бавио занатством и трговином уместо пољопривредом, Винча је имала одлике онога што бисмо данас назвали правим градским центром. Била је и важно трговачко чвориште тог доба, у којем се размењивала роба попут опсидијана са Карпата, морских шкољки и цинабарита са Авале, који се користио за добијање црвене боје. Уз то, Винчани су међу првима у Европи савладали обраду бакра и производњу ланеног платна за одећу.

У другом делу текста Јанковић се осврће на њихову религију и друштво, где наводи да Винчани нису били ратници и да нису имали култ смрти. Налази показују да су ретко имали сукобе и да су славили живот, плодност и земљу. То се види по многобројним глиненим фигуринама и поклопцима на којима су увек приказане велике, наглашене очи, док су уста изостављена. Приказивање очију симболизовало је будност и заштиту дома и семена за сетву, док је доминантан лик мајке представљао живот и рађање. Текст се завршава подсећањем на теренска истраживања на локалитету Бело брдо у Винчи, која је од 1908. до 1934. године водио професор Милоје М. Васић и тиме скренуо пажњу светске јавности на ово налазиште.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Миладин Лукић „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре”

У тексту под насловом „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре“, који је написао архитекта-конзерватор Миладин Лукић, а који је објављен 11. јуна 2026. године, читаоци се могу детаљније упознати са анализом капиталног дела француског византолога L’ancien art serbe. Les églises (Париз, 1919) и његовим дубоким утицајем на развој српске историографије и проучавање средњовековног градитељства.

Говорећи о генези ове књиге и њеном значају за српску средину, Лукић наглашава да је реч о првој научно утемељеној студији о српској црквеној архитектури, која је после више од једног века коначно преведена на српски језик, захваљујући иницијативи архитеката Хералдичког клуба у Београду и подршци Министарства културе Републике Србије. Ова књига, уједно и најчешће цитирано дело у овој области, поставила је темељну периодизацију српске архитектуре кроз три препознатљиве школе: Рашку, Српско-византијску и Моравску. Мије је до ових сазнања дошао захваљујући теренским обиласцима Србије и крајева под османском влашћу у периоду од 1906. до 1919. године, ослањајући се како на радове својих претходника (Валтровића, Каница, Кондакова), тако и на помоћ српских сарадника и колега. Обновљено интересовање за његов научни опус у протеклом периоду крунисано је и великом изложбом у Галерији САНУ 2019. године.

Даљи ток текста посвећен је прегледу развоја научног проучавања српске архитектуре пре и након објављивања Мијеове студије. Аутор подсећа на пионирске теренске радове Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића с краја 19. века, као и на ране радове Светомира и Божидара Николајевића, те Андре Стевановића. Сви они су на различите начине покушавали да класификују периоде грађења пре и после Немањића, уочавајући утицаје са Запада и Истока. Мије је, пак, успео да тектонику историјских догађаја и померање државног тежишта од Далмације и Рашке према југу и Морави повеже са архитектонском генетиком, створивши тако знатно ширу цивилизацијску слику у којој је пратио преплитање византијских, оријенталних, ломбардских и готичких утицаја, као и настанак „византијске ренесансе“ у српском сликарству.

У завршном делу текста Лукић се осврће на критичке реакције и странпутице у каснијим тумачењима Мијеовог дела током 20. века. Међу ретким раним критичким одговорима издваја се студија Милоја Васића „Жича и Лазарица“ (1928), која је оспорила Мијеову поделу на три школе и кроз утицај исихазма повезала просторне матрице цркава са теолошким учењима. Међутим, аутор посебно указује на парадокс који се догодио у међуратном и послератном периоду: Мијеови најистакнутији ученици и сарадници, попут Александра Дерока и Ђурђа Бошковића, нису у потпуности следили методологију свог учитеља. Дероко је, у духу новог југословенства, заступао идеју о јединственој југословенској уметности, док је Бошковић током послератног периода применио марксистички приступ („светлост дијамата“) и подредио развој архитектуре класној борби. То је, према каснијим анализама Војислава Ђурића, довело до неисторијских и политички компромисних закључака – попут вештачког преименовања Вардарске школе у „Македонску“ зарад политичких потреба тог времена. На крају, аутор закључује да је Мијеова књига и данас незаобилазан манифест и подстицај за научно преиспитивање досадашњих домета у тумачењу српске средњовековне баштине.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Ђорђе Огризовић „Хиландарско духовно и културно благо и његово очување“

У тексту под насловом „Хиландарско духовно и културно благо и његово очување“, који је написао Ђорђе Огризовић, а који је објављен 4. јуна 2026. године у фељтону недељника Српски Компас, читаоци се могу упознати са богатом историјом, духовним вредностима и савременим начинима заштите непроцењиве баштине овог манастира.

Аутор подсећа да су Хиландар 1198. године подигли Свети Сава и Свети Симеон на остацима старијег манастира из 10. века, чији је оснивач био Георгије Хелендарис. У тексту се посебно истиче да је Хиландар јединствен по томе што чува чак осам чудотворних икона Богородице, међу којима централно место заузима икона Богородице Тројеручице. Везана за Светог Јована Дамаскина и Светог Саву, ова икона има статус игуманије манастира и стоји на самом игуманском трону. Поред ње, у тексту су описане и друге чуваркуће манастира, попут Млекопитатељнице, Косинице, Попске, Акатистне, Несагоревше, Дохијарске и Стене Необориве, као и мозаичка икона Богородице Одигитрије. У манастирском комплексу чувају се и честице моштију бројних светитеља, део Часног Крста и позната чудотворна лоза Светог Симеона, која већ више од осам векова избија из зида цркве и рађа плод. Ризница и библиотека чувају преко две хиљаде икона, хиљаду старих рукописа (попут Карејског и Хиландарског типика и Медицинског кодекса), као и владарске повеље и вредне текстилне предмете, међу којима је и завеса монахиње Јефимије.

У другом делу текста аутор детаљније описује научно-стручну сарадњу коју су у октобру 2025. године уговорили манастир Хиландар и Институт за нуклеарне науке „Винча”. Тим стручњака из Института помаже братству у очувању ове баштине коришћењем савремених, неинвазивних метода које омогућавају да се анализе пигмената, материјала и оштећења икона и артефаката раде директно у манастиру.

Сарадници ове лабораторије већ више од две деценије успешно сарађују са водећим националним институцијама културе и музејима, попут Народног музеја Србије, Музеја савремене уметности, Галерије Матице српске и Виминацијума. Њихова истраживања обухватају прецизну идентификацију сликарских материјала, анализу бојених слојева, пигмената и везива, као и одређивање одговарајућих поступака за комплетну конзервацију и рестаурацију уметничких дела. Такође, Лабораторија за радијациону хемију и физику Института „Винча” примењује поступак стерилизације зрачењем, чиме се стари списи, књиге, текстил и предмети од коже на ефикасан и безбедан начин штите од биолошких фактора като што су плесни, инсекти и микроорганизми, а цела сарадња одвијаће се према динамици коју буде одредио сам манастир.

МАТИЦА СРПСКА, У ОКВИРУ СВОГ ПРОГРАМА „СРБИ У АКТУЕЛНИМ МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА“, СРДАЧНО ВАС ПОЗИВА НА ПРОМОЦИЈУ КЊИГЕ

СТРАДАЛНИ ПУТ

ХРОНИКА ГОЛГОТЕ НАРОДА ЦРНЕ ГОРЕ И БОКЕ 1944-1945.

У САЛИ ИНСТИТУТА ЗА ЕВРОПСКЕ СТУДИЈЕ У БЕОГРАДУ

ТРГ НИКОЛЕ ПАШИЋА 11, У ЧЕТВРТАК 10. СЕПТЕМБРА 2026. У 17 ЧАСОВА

 О КЊИЗИ ЋЕ ГОВОРИТИ АКАДЕМИК МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

 И ЊЕН АУТОР, ПРОФ. ДР СРЂА ТРИФКОВИЋ

МОДЕРАТОР: ДР МИША ЂУРКОВИЋ

Страдални пут око 15.000 припадника Југословенске војске у отаџбини, народа и свештенства, од поласка из Подгорице децембра 1944. до голготе у Словенији маја 1945, и бројем жртава и траумом преживјелих највећа је трагедија у историји српског народа Црне Горе и Боке. Најмање десет хиљада њих побијено је, по Титовом наређењу, без суда и пресуде.

„Књига проф. др Срђе Трифковића није обична историјска студија. Она је позив да се једна дуго прећуткивана рана нашег народа погледа у очи – мирно, достојанствено, без мржње, али и без страха од истине. Ова књига је важна јер не отвара старе ране да би нас поново дијелила, него да би показала да нема истинског помирења без истине. Проф. Трифковић је овим д‌јелом учинио важан научни, али и људски посао.”

Предсједник Народне скупштине Црне Горе Андрија Мандић

„Књига др Срђе Трифковића доноси нашој научној, стручној и укупној јавности објективан и научно фундиран приступ трагичним догађајима с краја 1944. и прве половине 1945. године. Ријеч је о несумњиво најбољој монографији о одступању и страдању националних снага и народа из Црне Горе и Боке која је до сада написана.”

Потпредсједник Владе Црне Горе проф. др Будимир Алексић

За све информације обратите се аутору на мејл trifkovic@netzero.com

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Зоран Недељковић – Библиотека Српске Патријаршије“

У тексту објављеном 21. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић даје сажет приказ вишевековног развоја најстарије српске установе ове врсте. Од првих рукописних књига које су у Хиландару у XIII веку прикупили Свети Сава и Свети Симеон, преко формирања Београдске митрополијске библиотеке 1713. године под митрополитом Мојсијем Петровићем, аутор прати континуитет ове установе чији је кључни сведок и сачувана рукописна Литургија из 1728. године.

Спашавајући је од ратних разарања 1737. године, митрополит Викентије Јовановић преноси библиотеку у Сремске Карловце, где су је вековима чували и обогаћивали карловачки митрополити и историчари попут Илариона и Димитрија Руварца. Након подизања новог Патријаршијског двора у Београду 1930. године почиње њено поновно обликовање у престоници, али већ током Другог светског рата фонд преживљава тешку судбину када га усташке власти НДХ депортују у Загреб.

Захваљујући послератној мисији проф. др Радослава Грујића и одлучности митрополита Јосифа Цвијовића, грађа је пронађена и враћена, па су 1947. године карловачки и београдски фонд коначно спојени у јединствену целину. Данас Библиотека Српске Патријаршије чува више од пола милиона књижних јединица, бројне легате и изузетну збирку од 471 средњовековног рукописа. Како др Недељковић истиче, у току је обиман пројекат дигитализације ове грађе — са више од 25.000 већ скенираних страница у високој резолуцији, писано културно наслеђе постаје
лако доступно домаћим и страним истраживачима.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Жарко Мијајловић – „Богдан Гавриловић“

У тексту објављеном 14. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, проф. др Жарко Мијајловић доноси портрет академика Богдана Гавриловића — човека који је стајао у самом средишту стварања модерне српске науке. Од тешког дечјег сиромаштва у Новом Саду и стипендије Текелијанума, преко доктората у Будимпешти у 23. години и слушања Вајерштраса у Берлину, Гавриловићев пут води до Београда 1887. године, где почиње његов шест деценија дуг пионирски рад на Великој школи и каснијем Универзитету.

Проф. Мијајловић подсећа да је Гавриловић, заједно са Михаилом Петровићем Аласом и Димитријем Нешићем, заправо створио београдску математичку школу. Посебан акценат стављен је на његове капиталне уџбенике „Аналитична геометрија” (1896) и „Теорија детерминаната” (1899) — дела која су увела савремене европске концепте у домаћу науку и деценијама служила као непроцењива литература. Поред научног рада, Гавриловић је оставио дубок траг и као ректор Београдског универзитета у два мандата, али и као председник Српске краљевске академије, када је подстицао
објављивање домаћих радова на страним језицима и започео рад на великом Академијином речнику.

Аутор у текст уплиће и куриозитете из прве руке. Један од њих је и подсећање на 1997. годину, када је управо проф. Мијајловић приредио Гавриловићева Сабрана дела у електронско-фототипском издању од свега пет примерака, који се данас чувају као реткост на пет кључних научно-културних адреса у Београду. Из преписке са академиковим унуком из Сједињених Држава, Мијајловић открива и породично предање према којем се Гавриловић, као човек од поверења на двору, предвече 5. априла 1941. вратио кући са вешћу о сутрашњем бомбардовању Београда и наредио укућанима да одмах напусте град. На крају, аутор закључује да је Гавриловић, уз Миланковића и Аласа, припадао оној непревазиђеној генерацији која је српску математику заувек уписала на мапу Европе.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића

У деветом броју Српског недељника „Компас“, који је изашао 7. маја, објављен је рад проф. др Данице Поповић, историчарке уметности, под насловом „Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића“.

У овом тексту, наша истакнута медиевисткиња објашњава како је Свети Сава, доносећи највредније хришћанске реликвије са Истока, свесно градио сакрални темељ и међународни углед младе српске државе. Ауторка нас води кроз историју најзначајнијих светиња — од делова Часног крста и деснице Јована Крститеља, до успостављања Студенице и Жиче као кључних духовних и државних центара.

Посебан акценат стављен је на стварање националног култа светих владара, Симеона Мироточивог и Стефана Првовенчаног. Кроз овај програм, Свети Сава је повезао српску историју са општом хришћанском традицијом, постављајући образац који је генерацијама дефинисао идентитет династије Немањић и читавог народа.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Славољуб Тасић – Жалфија и звончић Саве Хиландарца

У осмом броју недељника који је изашао 30. априла, отпочео је редовни фељтон Хералдичког клуба под симболичним називом „Историја, баштина, идентитет“.

Част да отвори овај серијал припала је нашем члану, мр пх. Славољубу Тасићу, истакнутом фармакологу и фармакогносту који је свој радни век посветио Институту „Др Јосиф Панчић“. У свом првом тексту под насловом „Жалфија и звончић Саве Хиландарца“, аутор се осврће на богату флору Свете Горе, спајајући библијске мотиве о лековитости природе са ботаничком историјом и духовном баштином Хиландара.

Аутор нас најпре уводи у светачку традицију и природне специфичности Атоса, а потом нас упознаје са ликом и делом Саве Хиландарца (Славибора Бројера) — монаха који је крајем 19. века посвећено истраживао, каталогизовао и сакупљао светогорско биље. Кроз текст се посебно истичу две врсте које су у ботаници понеле име овог монаха: грчка (Бројерова) жалфија и лаврински (Бројеров) звончић, при чему аутор детаљније објашњава њихова лековита својства, историју и традиционалну примену.

На крају, аутор скреће пажњу на дирљиву сарадњу између монаха Саве и српског ботаничара Јосифа Панчића. Причу заокружује дирљивим детаљом о „Хиландарском крсту” који је монах сачинио од пажљиво бираног сушеног биља и послао у Београд након Панчићеве смрти, указујући на дубоку симболику споја вере, природе и науке.

Габријел Мије
превела Бојана Поповић

Габријел Мије припада реду француских научника који су дали велики допринос византологији, односно проучавању византијске уметности. Познавалац античке културе, класичних и других језика, између осталих и српског, учинио је доступним западној науци до тада непозната подручја југоисточне Европе и хришћанског Истока. Школа високих студија из области византологије на којој је имао катедру, била је отворена и за ученике са Балкана, односно из Србије. Пратио је све догађаје везане за Србију у Првом светском рату и свој допринос даје књигом, Gabriel Millet, L Ancient art Serbe – les Eglises, у којој даје први синтетски приказ стилске еволуције српске средњевековне архитектуре. Почетком 1920. године бива изабран за почасног члана Српске краљевске академије, а 1927. године за почасног члана Матице српске из Новог Сада. 1935. године добија и звање доктора honoris causa Београдског универзитета. Тада је у приступној беседи рекао: „Допустите ми да Вам овом приликом кажем да Француз који проучава ваше књиге црпи такође из правих извора. Он налази у њима особине које и сам воли да негује: беспристрасно и честито истраживање и прецизну мисао, изражене дивним језиком, музикалним и пластичним. Када размишљам о тој сродности ума, изгледа ми сасвим природно што осећам да припадам вама“.

Ова студија о старој српској црквеној архитектури, која је штампана у Паризу 1919. године, представља прву озбиљну, научно засновану студију о српском средњевековном градитељству и последњих стотину година главни је ослонац и полазиште за српску историографију која се бави овом темом. Мијеова истраживања српских простора започета су 1906. године, и у њима су узели учешће тадашњи и будући српски истраживачи као нпр. В. Петковић, М. Васић, К. Јовановић, Ђ. Бошковић, А. Дероко и др.

Жанр: Црквена архитектура, Србија, Средњи век
Формат: 23×33
Број страна: 200
Повез: Тврд
Писмо: Ћирилица
Година издања: 2026.
ISBN: 978-86-80846-08-8