Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Зоран Недељковић – Библиотека Српске Патријаршије“

У тексту објављеном 21. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, управник Библиотеке Српске Патријаршије др Зоран Недељковић даје сажет приказ вишевековног развоја најстарије српске установе ове врсте. Од првих рукописних књига које су у Хиландару у XIII веку прикупили Свети Сава и Свети Симеон, преко формирања Београдске митрополијске библиотеке 1713. године под митрополитом Мојсијем Петровићем, аутор прати континуитет ове установе чији је кључни сведок и сачувана рукописна Литургија из 1728. године.

Спашавајући је од ратних разарања 1737. године, митрополит Викентије Јовановић преноси библиотеку у Сремске Карловце, где су је вековима чували и обогаћивали карловачки митрополити и историчари попут Илариона и Димитрија Руварца. Након подизања новог Патријаршијског двора у Београду 1930. године почиње њено поновно обликовање у престоници, али већ током Другог светског рата фонд преживљава тешку судбину када га усташке власти НДХ депортују у Загреб.

Захваљујући послератној мисији проф. др Радослава Грујића и одлучности митрополита Јосифа Цвијовића, грађа је пронађена и враћена, па су 1947. године карловачки и београдски фонд коначно спојени у јединствену целину. Данас Библиотека Српске Патријаршије чува више од пола милиона књижних јединица, бројне легате и изузетну збирку од 471 средњовековног рукописа. Како др Недељковић истиче, у току је обиман пројекат дигитализације ове грађе — са више од 25.000 већ скенираних страница у високој резолуцији, писано културно наслеђе постаје
лако доступно домаћим и страним истраживачима.

Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Жарко Мијајловић – „Богдан Гавриловић“

У тексту објављеном 14. маја 2026. године у недељнику Српски недељник Компас, проф. др Жарко Мијајловић доноси портрет академика Богдана Гавриловића — човека који је стајао у самом средишту стварања модерне српске науке. Од тешког дечјег сиромаштва у Новом Саду и стипендије Текелијанума, преко доктората у Будимпешти у 23. години и слушања Вајерштраса у Берлину, Гавриловићев пут води до Београда 1887. године, где почиње његов шест деценија дуг пионирски рад на Великој школи и каснијем Универзитету.

Проф. Мијајловић подсећа да је Гавриловић, заједно са Михаилом Петровићем Аласом и Димитријем Нешићем, заправо створио београдску математичку школу. Посебан акценат стављен је на његове капиталне уџбенике „Аналитична геометрија” (1896) и „Теорија детерминаната” (1899) — дела која су увела савремене европске концепте у домаћу науку и деценијама служила као непроцењива литература. Поред научног рада, Гавриловић је оставио дубок траг и као ректор Београдског универзитета у два мандата, али и као председник Српске краљевске академије, када је подстицао
објављивање домаћих радова на страним језицима и започео рад на великом Академијином речнику.

Аутор у текст уплиће и куриозитете из прве руке. Један од њих је и подсећање на 1997. годину, када је управо проф. Мијајловић приредио Гавриловићева Сабрана дела у електронско-фототипском издању од свега пет примерака, који се данас чувају као реткост на пет кључних научно-културних адреса у Београду. Из преписке са академиковим унуком из Сједињених Држава, Мијајловић открива и породично предање према којем се Гавриловић, као човек од поверења на двору, предвече 5. априла 1941. вратио кући са вешћу о сутрашњем бомбардовању Београда и наредио укућанима да одмах напусте град. На крају, аутор закључује да је Гавриловић, уз Миланковића и Аласа, припадао оној непревазиђеној генерацији која је српску математику заувек уписала на мапу Европе.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића

У деветом броју Српског недељника „Компас“, који је изашао 7. маја, објављен је рад проф. др Данице Поповић, историчарке уметности, под насловом „Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића“.

У овом тексту, наша истакнута медиевисткиња објашњава како је Свети Сава, доносећи највредније хришћанске реликвије са Истока, свесно градио сакрални темељ и међународни углед младе српске државе. Ауторка нас води кроз историју најзначајнијих светиња — од делова Часног крста и деснице Јована Крститеља, до успостављања Студенице и Жиче као кључних духовних и државних центара.

Посебан акценат стављен је на стварање националног култа светих владара, Симеона Мироточивог и Стефана Првовенчаног. Кроз овај програм, Свети Сава је повезао српску историју са општом хришћанском традицијом, постављајући образац који је генерацијама дефинисао идентитет династије Немањић и читавог народа.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Славољуб Тасић – Жалфија и звончић Саве Хиландарца

У осмом броју недељника који је изашао 30. априла, отпочео је редовни фељтон Хералдичког клуба под симболичним називом „Историја, баштина, идентитет“.

Част да отвори овај серијал припала је нашем члану, мр пх. Славољубу Тасићу, истакнутом фармакологу и фармакогносту који је свој радни век посветио Институту „Др Јосиф Панчић“. У свом првом тексту под насловом „Жалфија и звончић Саве Хиландарца“, аутор се осврће на богату флору Свете Горе, спајајући библијске мотиве о лековитости природе са ботаничком историјом и духовном баштином Хиландара.

Аутор нас најпре уводи у светачку традицију и природне специфичности Атоса, а потом нас упознаје са ликом и делом Саве Хиландарца (Славибора Бројера) — монаха који је крајем 19. века посвећено истраживао, каталогизовао и сакупљао светогорско биље. Кроз текст се посебно истичу две врсте које су у ботаници понеле име овог монаха: грчка (Бројерова) жалфија и лаврински (Бројеров) звончић, при чему аутор детаљније објашњава њихова лековита својства, историју и традиционалну примену.

На крају, аутор скреће пажњу на дирљиву сарадњу између монаха Саве и српског ботаничара Јосифа Панчића. Причу заокружује дирљивим детаљом о „Хиландарском крсту” који је монах сачинио од пажљиво бираног сушеног биља и послао у Београд након Панчићеве смрти, указујући на дубоку симболику споја вере, природе и науке.

Габријел Мије
превела Бојана Поповић

Габријел Мије припада реду француских научника који су дали велики допринос византологији, односно проучавању византијске уметности. Познавалац античке културе, класичних и других језика, између осталих и српског, учинио је доступним западној науци до тада непозната подручја југоисточне Европе и хришћанског Истока. Школа високих студија из области византологије на којој је имао катедру, била је отворена и за ученике са Балкана, односно из Србије. Пратио је све догађаје везане за Србију у Првом светском рату и свој допринос даје књигом, Gabriel Millet, L Ancient art Serbe – les Eglises, у којој даје први синтетски приказ стилске еволуције српске средњевековне архитектуре. Почетком 1920. године бива изабран за почасног члана Српске краљевске академије, а 1927. године за почасног члана Матице српске из Новог Сада. 1935. године добија и звање доктора honoris causa Београдског универзитета. Тада је у приступној беседи рекао: „Допустите ми да Вам овом приликом кажем да Француз који проучава ваше књиге црпи такође из правих извора. Он налази у њима особине које и сам воли да негује: беспристрасно и честито истраживање и прецизну мисао, изражене дивним језиком, музикалним и пластичним. Када размишљам о тој сродности ума, изгледа ми сасвим природно што осећам да припадам вама“.

Ова студија о старој српској црквеној архитектури, која је штампана у Паризу 1919. године, представља прву озбиљну, научно засновану студију о српском средњевековном градитељству и последњих стотину година главни је ослонац и полазиште за српску историографију која се бави овом темом. Мијеова истраживања српских простора започета су 1906. године, и у њима су узели учешће тадашњи и будући српски истраживачи као нпр. В. Петковић, М. Васић, К. Јовановић, Ђ. Бошковић, А. Дероко и др.

Жанр: Црквена архитектура, Србија, Средњи век
Формат: 23×33
Број страна: 200
Повез: Тврд
Писмо: Ћирилица
Година издања: 2026.
ISBN: 978-86-80846-08-8

Озваничена сарадња са Српским недељником „Компас“

Са поносом објављујемо да је Хералдички клуб потписао Генерални уговор о дугорочној сарадњи са Српским недељником „Компас“.

Ова сарадња утемељена је на обостраној посвећености афирмацији баштине српског народа. Полазећи од међусобне повезаности у раду, наше две организације ће кроз заједничке активности радити на репрезентативном приказу историјске традиције, етнографског наслеђа и укупног културног профила нашег народа.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“

Као први плод ове сарадње, у осмом броју недељника који је изашао 30. априла, отпочео је редовни фељтон Хералдичког клуба под симболичним називом „Историја, баштина, идентитет“.

Част да отвори овај серијал припала је нашем уваженом члану, мр пх. Славољубу Тасићу, истакнутом фармакологу и фармакогносту који је свој радни век посветио Институту „Др Јосиф Панчић“. У свом првом тексту под насловом „Жалфија и звончић Саве Хиландарца“, аутор на јединствен начин преплиће научну стручност са дубоким познавањем наше духовне и културне историје.

Кроз овај фељтон, стручњаци Хералдичког клуба ће редовно представљати теме у којима се наша искуства и компетенције допуњују са уређивачком политиком „Компаса“, чинећи драгоцен допринос очувању српског културног кода.

Фељтон: „Историја, баштина, идентитет“ (II део)

У деветом броју Српског недељника „Компас“, објављеном 7. маја, објављен је рад проф. др Данице Поповић, историчарке уметности, под насловом „Свети Сава Српски и реликвијарни програм првих Немањића“.

У овом тексту, наша истакнута медиевисткиња објашњава како је Свети Сава, доносећи највредније хришћанске реликвије са Истока, свесно градио сакрални темељ и међународни углед младе српске државе. Ауторка нас води кроз историју најзначајнијих светиња — од делова Часног крста и деснице Јована Крститеља, до успостављања Студенице и Жиче као кључних духовних и државних центара.

Посебан акценат стављен је на стварање националног култа светих владара, Симеона Мироточивог и Стефана Првовенчаног. Кроз овај програм, Свети Сава је повезао српску историју са општом хришћанском традицијом, постављајући образац који је генерацијама дефинисао идентитет династије Немањић и читавог народа.

ПОШТА СРБИЈЕ ЈЕ 20.4.2026. ПОД НАЗИВОМ САКРАЛНА АРХИТЕКТУРА ЕМИТОВАЛА ФИЛАТЕЛИСТИЧКУ ЦЕЛИНУ ПОСВЕЋЕНУ ДЕЛУ архитекте Василија Михајловича Андросова (1872 – 1944)

Предлагачи пројекта су:

 – „Хералдички клуб“ и Библиотека Патријаршије Српске Православне Цркве као суиздавачи, САВЕЗ ФИЛАТЕЛИСТА СРБИЈЕ и Руски центар за науку и културу – Руски дом у Београду

Црква Светог Александра Невског подигнута је као парохијски храм на Дорћолу, али и као трајни споменик припадницима Моравске армије, међу којима су се за ослобођење Србије борили и бројни руски добровољци. Саграђена у српско-византијском стилу, ова триконхална грађевина са основом у облику уписаног крста коју крунише централно кубе и красе богати камени украси на фасади савремена је, али доследна интерпретација оригиналног моравског стила. Првобитна градња, започета 1912. године по пројекту архитекте Јелисавете Начић, настављена је 1927. а завршена 1930, према архитектонском решењу Василија Михајловича Андросова (1872–1944), који је израдио и довео до краја коначан пројекат храма. Новоподигнути храм био је први међуратни храм, па тако у једном тренутку и најмодерније решење сакралне архитектуре престонице.

Храм Светог Ђорђа на Чукарици пројектовао је Василиј Михајлович Андросов у коауторству са архитектом Драгутином Маслаћем. Димитрије Митар Јовановић поклонио је Београдској општини своје земљиште на Чукарици да се на њему подигне храм, чија је градња почела јуна 1928. а трајала је до 1932. када је завршен и освештан. Подигнут у традиционалном српско-византијском стилу, са основом уписаног крста и три куполе, храм својом архитектуром подсећа на средњовековне задужбине, док фасада од белог камена и складне пропорције храма пружају осећај мира и духовне стабилности у сред урбаног окружења. Својим специфичним положајем, на узвишењу које доминира панорамом Чукарице, Храм Светог Ђорђа и данас истиче културне и урбано–просторне вредности овог дела Београда.

Својим богатим архитектонским опусом, Андросов је кроз цркве Александра Невског и Светог Ђорђа на Чукарици оставио трајни печат у српском сакралном градитељству, сублимирајући националну традицију и византијске корене у јединствен архитектонски израз.

Стручна сарадња: Библиотека Патријаршије Српске православне цркве; арх. Стеван Мићић, директор, Хералдички клуб Београд

Уметничка реализација: Мирослав Николић, Анамари Бањац, академски сликар

Posle višemesečnih priprema i usaglašavanja teksta, sa blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda, 16. februara 2026. u Moskvi je potpisan ugovor kojim je određen način naučne saradnje između Biblioteke Srpske Patrijaršije i Državnog istorijskog muzeja.

U ime Biblioteke Srpske Patrijaršije ugovor je potpisao upravnik dr Zoran Nedeljković, a u ime Državnog istorijskog muzeja (GIM) direktor te ustanove Aleksej Konstantinovič Ljevikin.

Pored generalnog direktora, gospodina Alekseja Konstantinoviča, svečanom činu potpisivanja prisustvovali su i njegovi zamenici Olga Aleksandrovna Sirotina i Marina Viktorovna Čistjakovna, kao i predstavnici Biblioteke Patrijaršije, prof. dr Zoran Ranković i dr Ana Rašković.

Posle srdačnog razgovora, predstavnici Biblioteke Patrijaršije odmah su počeli sa radom na srpskim srednjovekovnim rukopisima u zbirci „A. I. Hludova” koja sadrži sedamdeset i pet srpskih rukopisa iz perioda od 14. do 18. veka, od kojih je obrađeno više od pedeset rukopisa za potrebe izrade budućeg „Inventara srpskih srednjovekovnih rukopisa”.

Osim navedene zbirke, u drugim fondovima Državnog istorijskog muzeja čuva se i druga brojna, gotovo neistražena srpska rukopisna građa: Rukopisni fond Sinodalne biblioteke, Zbirka Uvarova, Zbirka Barasova, Zbirka rukopisa Voskresensko Novo-jerusalimskog manastira, Zbirka Čertkova, verovatno i u određenim drugim fondovima Muzeja. Pretpostavka je da srpsko rukopisno nasleđe u Državnom istorijskom muzeju u Moskvi sadrži preko sto osamdeset srednjovekovnih rukopisa, koji nikada nisu sistematski istraživani niti popisani i predstavljeni naučnoj i sveukupnoj javnosti.

Plan predstavnika Biblioteke Srpske Patrijaršije jeste da se posle narednih istraživanja, a do kraja sledeće godine, objavi „Inventar srpskih srednjovekovnih rukopisa Državnog istorijskog muzeja u Moskvi”, što će biti vredan doprinos na upoznavanju izuzetno vredne srpske srednjovekovne rukopisne baštine u Ruskoj Federaciji.

Izuzetno značajnu pomoć na realizaciji ovog poduhvata dali su Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit volokolamski G. Antonije sa svojim saradnicima, kao i direktor Ruskog doma u Beogradu, gospodin Jevgenije Aleksandrovič Baranov.