Са аспекта савремене српске историографије постављају се два објективна питања једне целине: на који начин је методолошки најадекватније теоријски идентификовати значај градитељског и ликовног опуса архитекте Николаја Краснова, а да се не прекорачи нежељени моменат понављања претходних тумачења и да ли је могуће у сажетом обиму систематски валоризовати упоришне тачке Красновљевог градитељства у међуратној Србији? У тренутним околностима, одговори морају пажљиво да се изграде кроз мултидисциплинарни приступ сагледавању указане проблематике са социо-естетичког и политичко-идеолошког аспекта, а потом упростити структуралну и морфолошку идентификацију стваралачке лексике овог руског архитекте на оптимални минимум. Иако се може учинити да би такав интегрални приступ могао да представља разраду аналитичког механизма у циљу идеализације архитектонске визије архитекте/уметника, различите експликације које су током живота пратиле овог руског неимара управо чине суштину његовог стваралаштва и зато јој у процесу њене валоризације не могу наудити.

Краснов је био много више од архитекте. Он је био визионар и естетичар, ликовни уметник и академик, градитељ нове традиције и чувар културе сећања. Због тога, његова дела немају пролазну вредност без обзира на количину критике или неумерене похвале које данас представљају доказ да је надахнуће Красновљевим опусом још увек живо, а да је његово схватање ликовности оријентациона тачка анализе једне уметничке епохе.