Аутори:

Иван Р. Марковић, Милан П. Миловановић

НА ВРЕЛУ НЕИМАРСТВА – АРХИТЕКТИ ПОРОДИЦЕ ТАТИЋ

20.мај – 2. јун 2017.
Народна банка Србије на Славији
Београд

Изложба „На врелу неимарства – Архитекти породице Татић“ приређена у холу Народне банке Србије на Славији, посвећена је животу и стваралаштву архитекте Рајка Татића (1900-1979) као интимни омаж животу Татићеве породице и његовом градитељском опусу у периодуод 1927. до 1975. године. Архитекта Рајко Татић био је један од ретких пројектаната који су поседовали велику ширину и диверзитет. Његово стваралаштво обележено је бројним пројектним задацима различите намене, стила и контекста. Од изврсних стамбених објеката које је извео у својој раној фази, преко успешних интерпретација српско-византијског стила, па до пројеката за краљицу Марију Карађорђевић и ову краљевску кућу, Рајко Татић је једнако успешно изнедрио одговоре на посве различите изазове наручиоца.

Излагање личне заоставштине Рајка Татића представља најдрагоценији аспект изложбе и свакако једини исправни пут у адекватном презентовању његовог стваралаштва широј стручној јавности и грађанству. Изложбом је такође скренута пажња на значај који заоставштине архитеката имају за историографију. Пракса излагања оригиналних пројеката на изложбама са темом везаном за историју архитектуре је тек у задњих неколико година постала устаљена пракса, нарочито захваљујући пионирским подухватима двојице аутора ове изложбе. Они су овом изложбом наставили праксу омогућавања београдској публици да се истински упозна са архитектонским опусом једног изузетног уметника у нади да ће тиме подићи колективну свест како стручне тако и шире јавности о вредној заоставштини коју нам је архитекта Татић оставио.

Аутори:

Иван Р. Марковић, Ђурђија Боровњак,

Владана Путник, Симонида Ркаловић и Снежана Николић

ЧЕШКО-СРПСКЕ ВЕЗЕ У АРХИТЕКТУРИ БЕОГРАДА 1863-1941

март-април 2014.
Етнографски музеј
Београд

Порекло чешко-српских културних веза потиче из периода од средине 19. века током досељавања Чеха јужно од Саве и Дунава у Кнежевину Србију која је у том периоду, осим Руске Империје, била једина слободна словенска земља. Јединствен плод чешко-српске културно-просветне сарадње званично је обележен 1863. године изградњом палате дунавског капетана Мише Анастасијевића, према пројекту чешког инжењера Јанa Неволеа. Као својеврсни архитектонски репер у силуети Београда, Капетан Мишино здање је на симболичан начин означило отварање Србије према европским културним утицајима.

Пратећи угледна сведочанства градитеља 19. века, Јана Неволеа и Франтишека Неквасила, градитељска делатност чешких архитеката у Београду је током периода између два светска рата била веома активна. Значајан део градитељског фонда данашњег Београда, који чине приватне куће и виле, стамбене и мултифункционалне стамбено-пословне зграде, продуктивно су исказали Чехословаци –Јарослав Прхал, Фрања Урбан, Јан Дубови, Љубодраг Крехлик, Карел Јелинек, Јан и Ана Швејкар и Стеван Тоболар.

Несумњиви утицаји чешких архитеката и усвајање креативних решења у радовима српских градитеља током периода између два светска рата сликовито су презентована у стилски разнородној урбаној физиономији Београда као допринос традицији очувања блиских односа ова два словенска народа током последњих 160 година.