Kроз серије фотографија, докумената и аудио забелешки, прати се појава, развој и ток џез музике у Србији. Још од првих покушаја студентског Мики џез састава (1929), преко програма отварања станице Радио Београд исте године, плесних дворана, салона, клубова и локала, све до концертних сала (Коларчев народни универзитет, Ратнички и Инжењерски дом и Дом инвалида), џез је, испрва стидљиво, а у каснијем периоду све више утирао пут новим генерацијама слушаоца, музичара и извођача „класичне музике двадесетог века“.

Доба окупације и рано послератно доба, откривају нам необичну и мање познату чињеницу о општој распрострањености ове музике, и поред репресије и идеолошке острашћености која су пратила напоре Рафаела Блама, Воје Маринковића, Мирка Марковића, Спасе Милутиновића, Милана Јовановића, а потом и Боривоја Симића, Младена Гутеше, Бубише Симића, Боривоја Роковића и многих других, више или мање знаних извођача, композитора и аранжера за промовисањем и прихватањем џеза као музике која се својим врхунским дометима издваја из праксе пуке забаве и текућих популарних мелодија за игру.

Откриће серије лак дискова из фонда Косте Манојловића које је наш знаменити етномузиколог, композитор, диригент и професор током три године (1939-1941) снимао на терену Косова и Метохије, Македоније, Врања, Београда и других градова у Краљевини Југославији, једно је од најважнијих открића на пољу забележеног аудио материјала. Вођен искуствима низа претходних експедиција, махом страних етномузиколога, Манојловић је за кратко време снимио и за будуће генерације студената, научника и истраживача оставио значајно сведочанство о наступима и музици која се у овим регионима изводила, чувајући нематеријално културно благо и звук епохе домаћих извођача најразличитијег порекла и социјалног миљеа. Дигитализацијом овог материјала заувек је сачувано сведочанство о томе како се некад певало и играло, а белешке са првог фестивала музике и игре одржаног на Старом сајмишту у Београду, додатно употпуњују ову богату колекцију.