Последњи роман Достојевског Браћа Карамазови протумачен је из перспективе која се отвара питањем да ли је и како могуће оправдати постојање зла, посебно у његовом екстремном облику, као што је патња деце, у свету схваћеном као Божја творевина. Si Deus, undе malum? Карактеризација и мотивација ликова браће и оца Фјодора Павловића Карамазова, али и осталих ликова романа, као и садржај и структура сижејне грађе, одводе до питања о атеизму и антитеизму, иморализму и, на општијем нивоу, нихилизму, слично као у роману Зли дуси, написаном седам-осам година пре Браће Карамазова.

Може се рећи и тако: Достојевски је у овом роману настојао да разреши питања теодицеје, не умањујући, већ, напротив, заоштравајући до крајњих граница тешкоће које се при том јављају. Ако би се – сугерише Достојевски целином свог дела – човек у оваквом покушају ослањао само на логику, такав покушај не би могао успети. Живот је „пре“ логике; Христов пољубац, који он спушта на „бледе усн “ Великог Инквизитора, као и онај Аљошин, којим „одговара“ на Иванову поему „Легенда о Великом Инквизитору“, сведоче о томе. На другачији начин, не мање, о томе говори и Грушењкина узгредна опаска, али од фундаменталног значаја, јер потиче управо од девојке каква је она, да је човеку немогуће знати ко је од кога важнији на свету, у животу какав познајемо.

Гетеова верзија легенде о Фаусту важи за класичну обраду овог мотива, иако је управо немачки класик променио неке од основних елемента који легенду чине. Уместо уговора Фауста са ђаволом имамо најпре, слично као у Књизи о Јову, опкладу Бога и ђавола, а затим опкладу Фауса с Мефистом. Фауст, код Гетеа, залаже свој вечни, односно неусмртиви део (на крају Фауста Гете ће, у дидаскалији, рећи: ентелехију), кладећи се да никада не може, макар било и уз ђаволову помоћ, наступити стање којим би он био потпуно задовољан и егзистенцијално „засићен“. Први део није толико трагедија самог Фауста, колико трагедија Маргарете, која ће се на крају радије препустити џелату него што ће пристати да буде спасена из тамнице уз Мефистово учешће.

На тај начин она постаје део небеских сила и имаће одлучујућу улогу, на крају Фауста у спасавању свог „рано вољеног“, и то захваљујући Богродици, којој упућује молитву да припусти у небо Фаустову „ентелехију“, коју су анђели отели ђаволу, када је добио опкладу и упркос томе. Фауста је ослепила Брига, против које човек не може ништа. Тако слеп, узвикнуће он: „Стани, тако си леп!“ тренутку, кад чује лемуре који му копају гроб, мислећи да то радни народ копа канале којим ће отети плодно тле од мора. Ништа од свега што је доживео, стварно и у сиболочком, или како неки тумаче, алегоријском путовању кроз стару Хеладу, укључујући и брак с Лепом Јеленом, није могло тако одушевити и испунити Фауста као ова заблуда да људи својом акцијом савлађују природу.

Међутим, поред милости Маријине, љубави Маргаретине и ефикасног деловања небеских чета, за Гетеа је управо “делатни принцип“, који суштински одређује човека, оно што је такође“ неопходно за Фаустово спасење, иако се никад ни за шта ни у наговештају није покајао, што би, у свим варијантама хришћанства, било неопходно у случајевима какав је његов.