Аналогна култура у Републици Србији нашли су се пред изазовима који доноси четврта технолошка револуција са потенцијално новим иновацијама. Дигитизација и дигитализација данас постају императив у свим сферема људског деловања и знања. Запис који је доскора за већину био чврста, опипљива физичка појава било да је био забележен на папиру, магнетној траци или микрофилму сада се кроз системе дигиталног записа нашао у виртуелном облику бинарног система 0 и 1. За његово ишчитавање, вредновање и утврђивање аутентичности примарна је повезаност са хардверским и софтверским делом машине која би га требала декодирати.

Овај процес намеће пуно промишљања како би  кроз систем метаподатака садржали електронски запис на исти начин како смо га чуавали и вредновали док је запис био у аналогној форми. Отворени подаци, отворен приступ образовању, и отворен код постају нови правци промишљања у дигиталном свету који све више потискује аналогну културу где појава мреже представља оно што је у доба просветитељства била појава енциклопедије и енциклопедијског знања.  Интернет мрежа задобила је моћ друштвене свемоћи, информација као њен носилац постаје и питање безбедности. Стога се и намеће главно питање ко ће у будућности информацију која се одвојила од чврсте подлоге у виду аналогије и нашла се у виртуелном свету контролисати и сачуати за будућа покољења у аутентичном и веродостојном облику.

Лазар Прокић био је доктор прваних наука образован на Сорбони, публициста и главни пропагандиста у влади Милана Недића. Кроз његов обавештајни рад у Београду и Берлину, где је био ангажован у Одељењу антикоминтерне, у коме је анализирао развој партизанског покрета у Југославији и југоисточној Европи, као и улогу комуниста у њему, преламала се историја српског народа у 20 веку. Испоручен од савезника Јосипу Брозу Титу осуђен је на 20 година затвора које је издржао највећим делом у робијашници у Сремској Митровици, где је једно време основао и водио радиоприслушну службу у ери сукоба Тито-Стаљин.

Након издржане казне одлази у емиграцију 1962 године, где је остатак свог живота провео радећи на Радио Келну, истовремено пишући за емигрантске часописе и новине под различитим псеудонимима попут Р. Орашки, М. Кленовац, М. Боришић, Ј. Кораксић, М. Ђоковић, Ђ. Караклајић, М. Томић и др., остављајући нам преко пет стотина идентификованих написа. Преминуо је у Мајнцу потпуно заборављен од српске историографије иако је до краја живота био доследни борац за српску националну идеју.