Неки од ликовних уметника руских емиграната после октобарског преврата за Србију су били везани посредно, излагањем, повременим боравком, присуством њихових дела у нашим колекцијама, породичним везама, такав је случај и са учеником руске атоске иконописачке радионице, Филипом Маљавином (1869–1941), портретистом истакнутих личности београдске међуратне културне сцене. О развоју руских светогорских иконописачких радионица у 20. веку и њиховој вези са емигрантима сведочи и присуство ових икона у две београдске цркве, које су за своје потребе градили руски емигранти – ташмајданској цркви Свете Тројице и Иверској капели на Новом гробљу.

Другој групи стваралаца припадају ликовни уметници руски емигранти инспирисани Светом Гором, који су живели и радили у Србији, као на пример Алексеј Плетњов, Стјепан Колесников (1879–1955), Јелена Кисељова Билимович (1878–1974) и Владимир Жедрински (1899–1974), чија су се дела могла видети и на званичним изложбама у нашој земљи. Систематски, у оквиру стручне експедиције под управом двора краља Александра Карађорђевића на челу са грађевинцем и археологом Сергејем Смирновим (1877/8–1958), уз сарадњу архитекте Николаја Краснова (1864–1939) и других, истраживању, снимању и копирању културног блага Свете Горе 1930. приступили су руски уметници Борис Образков, Иван Дикиј (1896–1990), Николај Мајендорф (1888–1969), Владимир Предојевич, Виктор Шевцов, Борис Ивашенцо, а из ових материјала настају скице за мозаички циклус Светог Саве на Опленцу, копија Есфигменске повеље деспота Ђурђа, посредно и сегменти иконописа и живописа низа цркава у Србији итд.

Осим бројних руских архитеката који су у међуратном периоду знатно утицали на и данас препознатљив лик престонице, али су деловали и у читавој новооснованој краљевини Јужних Словена (Николај Краснов, Василиј Андросов, Виктор Лукомски, Григориј Самојлов, Ђорђе Коваљевски, отац и син Сташевски итд.), на међуратну српску ликовну сцену ступили су бројни руски уметници, емогрантри после октобарског преврата.

Мање активни на пољу скулптуре (Роман Верховској, Владимир Загородњук), руски емигранти, кроз своја формална и (не)формална удружења, наступајући на изложбама, радећи за потребе своје заједнице, али и ширег грађанског слоја, па чак и владарске породице (Сергеј Смирнов, Николај Краснов, Стјепан Колесников, Алексеј Ханзен, Јелена Кисељов, Афанасиј Шелоумов, Борис Пастухов), највише су се ангажовали и највећи допринос су дали на пољу црквеног сликарства (Андреј Биценко, Сергеј Образков, Иван Дикиј, Николај Мајендорф, Владимир Предојевич, Иван Мељников, Пимен Софронов), сценографије (Леонид Браиловски, Владимир Жедрински, Загородњук, Ананије Вербицки), илустрације књига (Жедрински, Вербицки, Матеј, Рејтлингер, Сергеј Алисов), карикатуре, стрипа у оквиру Београдског круга пред Други светски рат (Јуриј Лобачев, Константин Кузњецов, Николај Тишченко, Сергеј Соловјев, Всеволод Гуљевич, Николај Навојев), али и ликовне педагогије итд.

Долазак руских емиграната оставио је траг чак и кроз делатност друге генерације руских ликовних уметника већ рођених у нашој средини (Оља Ивањицки, Игор Васиљев, Леонид Шејка и др).