Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Александар Ћеклић „Сакрална уметност хиландарских књижних повеза“
У недељнику „Српски Компас“ од 23. јула 2026. године објављен је студиозан текст аутора Александра Ћеклића под насловом „Сакрална уметност хиландарских књижних повеза“, у коме се детаљно разматрају материјалне, конструктивне и симболичке одлике повеза рукописних књига у манастиру Хиландару.
Аутор најпре уводи читаоца у теолошки и симболички контекст књиге у православном предању, представљајући је не само као носиоца текста већ и као сакрални предмет и чувара Слова. Посебна пажња посвећена је преласку са античког свитка на хришћански кодекс, као и развоју византијског повеза, који се одликује издуженим, равним хрбатом, специфичним ланчаним шавом у две половине, дрвеним корицама без ивица и употребом јареће или телеће коже. У тексту се износе историјски подаци о хиландарској библиотеци, која чува више од хиљаду рукописних кодекса, чија је изворна грађа у значајној мери очувана захваљујући томе што дуго нису били подвргавани рестаураторским интервенцијама.
Посебно се истиче значај очувања изворних повеза, који заједно са рукописним текстом чине јединствену историјску и материјалну целину. Аутор ту суштину сажима речима: „Вредност књизи даје њена старина, коју чине рукописни текст заједно са повезом, у којој су се током времена слили хартија, кожа, дрво, платно и конац, као једна нераздвојна целина која осликава дух времена у коме су настали. И најмања интервенција на повезу нарушава тај склад.“
У другом делу текста аутор прати делатност хиландарских повезивача од XV до средине XVIII века, наводећи конкретна имена монаха и мајстора који су радили у самом манастиру или у Испосници Светог Саве у Кареји, међу којима су монах Дионисије, монах Сава, јеромонах Георгије и поп Георгије. Описани су технички поступци израде повеза — од припреме табака и засецања хрбата (грекаже), преко израде заглавних врпци и постављања металних копчи, до украшавања корица слепим отиском, са геометријским мотивима, стилизованим биљним орнаментима и представама фантастичних животиња, попут змајева и грифона.
Текст се завршава освртом на постепено напуштање традиционалних византијских облика повезивања крајем XVII и током XVIII века, под утицајем руских и западноевропских традиција. Упркос тим променама, хиландарски повези остају трајно сведочанство изузетне сакралне уметности и дубоког духовног односа човека према књизи.
