Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Срђан Стојанчев „На мазгама до Хиландара“
Текст Срђана Стојанчева, објављен у „Српском компасу“ крајем јуна 2026. године, доноси драгоцен увид у готово заборављену научну стручну експедицију српских интелектуалаца на Свету Гору, реализовану у другој половини септембра 1925. године. Ослањајући се на ретку архивску грађу коју поседује — рукописни извештај академика Драгутина Анастасијевића, објављене путописне белешке професора Миливоја Башића, оригинални заједнички пасош издат у Београду и необјављене аутентичне фотографије — аутор осветљава четрнаестодневно путовање четири професора и њихових шест студената. Док су каснији боравци појединих чланова ове групе у историографији добро познати, ова конкретна студијска посета из 1925. године до сада је остала ван фокуса шире јавности.
Научну стручну експедицију чинили су истакнути историчари, византолози и теолози: академици др Драгутин Анастасијевић, др Владимир Ћоровић и др Радослав Грујић, као и пензионисани професор Друге мушке гимназије Миливоје Башић. У њиховој пратњи налазили су се студенти, међу којима су била и касније изузетно значајна имена српске науке, попут Драгослава Страњаковића и Ђорђа Радојичића. Путовање је започело возом из Београда 15. септембра, а логистичку подршку у Солуну пружио им је тадашњи генерални конзул Иван Герасимовић, омогућивши им организовање посета које су у то време представљале озбиљан и неизвестан подухват. Пре једног века стићи до Атоса није било ни једноставно ни рутинско као данас; уместо савремених формалности са визама у Уранополису, пропуснице су се добијале тек по доласку у Кареју.
Описи пута преко поморске луке Дафне, потом вожња баркама са руским монасима до манастира Светог Пантелејмона и јахање на мазгама до скита Русик осликавају спремност ових истраживача да претрпе сваку физичку тешкоћу како би ступили на тло на којем се млади Растко Немањић замонашио. Аутор преноси упечатљиве Башићеве записе о звонима која су пратила њихов одлазак из Русика, као и о дубоком духовном утиску који је то место оставило на све чланове групе. Након обиласка Поснице Светог Саве у Кареји и ноћења у Ватопеду — где Стојанчев подсећа на вековно молитвено заједништво и специфичан обичај укрштања игуманских престола Ватопеда и Хиландара током манастирских слава — група се морским путем упутила ка свом главном одредишту.
Ступање на тло манастира Хиландара за академике и њихове ученике представљало је врхунац ове експедиције. У сачуваним сведочанствима забележен је дочек тадашње управе и око седамдесет монаха и искушеника, као и детаљан увид у стање манастирске библиотеке и ризнице, са богатом збирком старих рукописа и хрисовуља готово свих Немањића, као и неколико повеља цара Душана, кнеза Лазара и српских деспота. Међу сачуваним документима биле су и руска грамата цара Ивана Грозног из 1556. године и две влашке грамате из XVI века. Путовање су заокружили посетом бугарском манастиру Зограф и поновном посетом Пантелејмону, пре него што су се преко Солуна и Скопља 29. септембра вратили у Београд.
