Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Драган Јанковић „Винча – колевка европске цивилизације”
У тексту под називом „Винча – колевка европске цивилизације“, који је написао археолог Драган Јанковић, кустос Археолошког налазишта Винча, а који је објављен 18. јуна 2026. године у фељтону недељника „Српски компас“, можете прочитати приказ настанка, развоја и начина живота винчанске културе, која је између 5300. и 4500. године пре нове ере постојала на простору данашње Србије и централног Балкана.
Аутор на почетку објашњава како су климатске промене после леденог доба омогућиле људима да пређу на седелачки начин живота. Тај прелазак на земљорадњу није био нагли, него се одвијао постепено, кроз генерације. Око 6200. године пре нове ере настаје балкански неолит, и то мешањем локалног становништва и мањих група које су стигле из Анадолије. За разлику од раније старчевачке културе, чија су се насеља стално померала јер се земљиште испошћивало, Винчани су почели да ђубре земљу. То им је омогућило да живе на истом месту десетинама генерација и да граде трајне куће. Те куће су имале дрвену конструкцију, изолацију од глине и плеве, па чак и пећи са одводима за дим. Због збијене градње, улица и чињенице да се велики део становника бавио занатством и трговином уместо пољопривредом, Винча је имала одлике онога што бисмо данас назвали правим градским центром. Била је и важно трговачко чвориште тог доба, у којем се размењивала роба попут опсидијана са Карпата, морских шкољки и цинабарита са Авале, који се користио за добијање црвене боје. Уз то, Винчани су међу првима у Европи савладали обраду бакра и производњу ланеног платна за одећу.
У другом делу текста Јанковић се осврће на њихову религију и друштво, где наводи да Винчани нису били ратници и да нису имали култ смрти. Налази показују да су ретко имали сукобе и да су славили живот, плодност и земљу. То се види по многобројним глиненим фигуринама и поклопцима на којима су увек приказане велике, наглашене очи, док су уста изостављена. Приказивање очију симболизовало је будност и заштиту дома и семена за сетву, док је доминантан лик мајке представљао живот и рађање. Текст се завршава подсећањем на теренска истраживања на локалитету Бело брдо у Винчи, која је од 1908. до 1934. године водио професор Милоје М. Васић и тиме скренуо пажњу светске јавности на ово налазиште.
