Гетеова верзија легенде о Фаусту важи за класичну обраду овог мотива, иако је управо немачки класик променио неке од основних елемента који легенду чине. Уместо уговора Фауста са ђаволом имамо најпре, слично као у Књизи о Јову, опкладу Бога и ђавола, а затим опкладу Фауса с Мефистом. Фауст, код Гетеа, залаже свој вечни, односно неусмртиви део (на крају Фауста Гете ће, у дидаскалији, рећи: ентелехију), кладећи се да никада не може, макар било и уз ђаволову помоћ, наступити стање којим би он био потпуно задовољан и егзистенцијално „засићен“. Први део није толико трагедија самог Фауста, колико трагедија Маргарете, која ће се на крају радије препустити џелату него што ће пристати да буде спасена из тамнице уз Мефистово учешће.

На тај начин она постаје део небеских сила и имаће одлучујућу улогу, на крају Фауста у спасавању свог „рано вољеног“, и то захваљујући Богродици, којој упућује молитву да припусти у небо Фаустову „ентелехију“, коју су анђели отели ђаволу, када је добио опкладу и упркос томе. Фауста је ослепила Брига, против које човек не може ништа. Тако слеп, узвикнуће он: „Стани, тако си леп!“ тренутку, кад чује лемуре који му копају гроб, мислећи да то радни народ копа канале којим ће отети плодно тле од мора. Ништа од свега што је доживео, стварно и у сиболочком, или како неки тумаче, алегоријском путовању кроз стару Хеладу, укључујући и брак с Лепом Јеленом, није могло тако одушевити и испунити Фауста као ова заблуда да људи својом акцијом савлађују природу.

Међутим, поред милости Маријине, љубави Маргаретине и ефикасног деловања небеских чета, за Гетеа је управо “делатни принцип“, који суштински одређује човека, оно што је такође“ неопходно за Фаустово спасење, иако се никад ни за шта ни у наговештају није покајао, што би, у свим варијантама хришћанства, било неопходно у случајевима какав је његов.