Аутор: Славољуб Тасић
Хек бр. 2
Датум: 10. децембар 2013
Био је хроничар Венеције, маштар и сањар, мајстор цртежа, колорит му је богат и топао, форма разуђена, лако се изражава, али тајна његових слика је у фантазији, у бајкама, у поезији. Понекад су ликови на његовим сликама тврди, примитивни, али увек са необичним, рекли би скривеним нагласјем. Можда је баш зато називан наивцем ренесансног сликарства. Његове слике изникле су из хришћанских легенди, из витешких и пикарских романа.
Не знамо где је учио занат (вероватно у радионици Ђентила Белинија, старијег и мање познатог брата Ђованија Белинија), не знамо где се родио, не знамо када се родио нити када је умро, не знамо му ни право име и презиме. Знамо га као Виторе Карпачо (око1460 – 1465 до око 1525 – 1526).
Слика настаје 1510. године, када се над Венецијом надвила опасност од стране Папске државе. Папа Јулије други, тражи територијалне уступке од Венеције, формира Камбријску лигу, спрема се за рат. Црни облаци надвијају се над Венецијом. Дужд Леонардо Лоредан позива на јединство, одбрану земље, на витештво. Чини се, да је слика „Витез“ Карпачов удео у одбрани вољеног града.
„Не вади ме без повода, не враћај ме без части“, изрека је коју сваки часни витез има на уму у тренутку када вади мач из корица. Младић са слике управо се спрема да то уради. Ко је он, кога жели да одбрани? Слика је постала нерешива загонетка за многе истраживаче. Тумачени су симболи, проучавани детаљи, множила су се питања, наметали одговори. Да ли је Карпачо уопште хтео да нам открије идентитет портретисаног?
И да ли нам насликане животиње и биљке могу у свему томе помоћи.
На небу је у току битка између сокола (смрт, или папскa државa) и сребрне чапље (дуговечност, односно Венецијa).
Ту је хермелин, знак да је Венеција невино нападнута.
На сликама су и два пса, коњ, јелен, зец, паун, жабе …
Топола (лат. Populus sp.) је узвишена, елегантна, досеже до небеса и поистовећује се са високим моралним начелима. 
Храст (лат.Quercus sp.) је дуговечан, тврд, моћан, непобедив, племенит. Смештен је поред витеза и идентификован са њим..
Топола и храст ће нам рећи да је Венеција попут витеза – моћна, часна и племенита.
Бели љиљан (лат. Lilium candidum)
Латински назив биљке изведен је од речи leiros – нежан, гладак и candidum – чисто, блиставо бео.
Стога је љиљан симбол наде, знак телесне невиности и чистоте духа.
У хришћанској традицији посвећен је Богородици и празнику Благовести. Основна порука белог љиљана је њено безгрешно зачеће.
Љубичица (лат. Viola odorata) симбол пролећа и девичанства.
Љубичица је смерност и заслужност. Богородичине иконе ките се љубичицом, а љубичаста је боја богородичиног плашта.
Насликавши бели љиљан и љубичицу, Карпачо ће све атрибуте који красе Богородицу поистоветити са Венецијом.
(Симболика хермелина и љиљана истоветна је и зато су смештени уз леву и десну витезову ногу)
Перуника (лат. Iris germanica, Iris florentina, etc.) означава достојанство, храброст, славу, верност… Симбол је наде, телесне невиности и чистоте духа. Представља веру, мудрост и храброст.
Неки народи сматрају да је перуника биљка која види, осећа и која ће вас упутити у тајне неба. Стога је овај цвет и назван као дужица у оку – ирис, одакле је изведено име богиње Ирис (Ирида).
По истом предању оно што је видела перуника ће испричати. Бела перуника ће причати о смерности, чедности, о чистоти тела и духа, жута о страсти, плава о вери и нади, љубичаста о мудрости…
Плава перуника нам говори о вери у победу славне Венеције.
