Фељтон „Историја, баштина, идентитет“: Миладин Лукић „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре”
У тексту под насловом „Студија Габријела Мијеа – повод за поновна преиспитивања порекла и значаја српске средњовековне црквене архитектуре“, који је написао архитекта-конзерватор Миладин Лукић, а који је објављен 11. јуна 2026. године, читаоци се могу детаљније упознати са анализом капиталног дела француског византолога L’ancien art serbe. Les églises (Париз, 1919) и његовим дубоким утицајем на развој српске историографије и проучавање средњовековног градитељства.
Говорећи о генези ове књиге и њеном значају за српску средину, Лукић наглашава да је реч о првој научно утемељеној студији о српској црквеној архитектури, која је после више од једног века коначно преведена на српски језик, захваљујући иницијативи архитеката Хералдичког клуба у Београду и подршци Министарства културе Републике Србије. Ова књига, уједно и најчешће цитирано дело у овој области, поставила је темељну периодизацију српске архитектуре кроз три препознатљиве школе: Рашку, Српско-византијску и Моравску. Мије је до ових сазнања дошао захваљујући теренским обиласцима Србије и крајева под османском влашћу у периоду од 1906. до 1919. године, ослањајући се како на радове својих претходника (Валтровића, Каница, Кондакова), тако и на помоћ српских сарадника и колега. Обновљено интересовање за његов научни опус у протеклом периоду крунисано је и великом изложбом у Галерији САНУ 2019. године.
Даљи ток текста посвећен је прегледу развоја научног проучавања српске архитектуре пре и након објављивања Мијеове студије. Аутор подсећа на пионирске теренске радове Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића с краја 19. века, као и на ране радове Светомира и Божидара Николајевића, те Андре Стевановића. Сви они су на различите начине покушавали да класификују периоде грађења пре и после Немањића, уочавајући утицаје са Запада и Истока. Мије је, пак, успео да тектонику историјских догађаја и померање државног тежишта од Далмације и Рашке према југу и Морави повеже са архитектонском генетиком, створивши тако знатно ширу цивилизацијску слику у којој је пратио преплитање византијских, оријенталних, ломбардских и готичких утицаја, као и настанак „византијске ренесансе“ у српском сликарству.
У завршном делу текста Лукић се осврће на критичке реакције и странпутице у каснијим тумачењима Мијеовог дела током 20. века. Међу ретким раним критичким одговорима издваја се студија Милоја Васића „Жича и Лазарица“ (1928), која је оспорила Мијеову поделу на три школе и кроз утицај исихазма повезала просторне матрице цркава са теолошким учењима. Међутим, аутор посебно указује на парадокс који се догодио у међуратном и послератном периоду: Мијеови најистакнутији ученици и сарадници, попут Александра Дерока и Ђурђа Бошковића, нису у потпуности следили методологију свог учитеља. Дероко је, у духу новог југословенства, заступао идеју о јединственој југословенској уметности, док је Бошковић током послератног периода применио марксистички приступ („светлост дијамата“) и подредио развој архитектуре класној борби. То је, према каснијим анализама Војислава Ђурића, довело до неисторијских и политички компромисних закључака – попут вештачког преименовања Вардарске школе у „Македонску“ зарад политичких потреба тог времена. На крају, аутор закључује да је Мијеова књига и данас незаобилазан манифест и подстицај за научно преиспитивање досадашњих домета у тумачењу српске средњовековне баштине.
