Неки од ликовних уметника руских емиграната после октобарског преврата за Србију су били везани посредно, излагањем, повременим боравком, присуством њихових дела у нашим колекцијама, породичним везама, такав је случај и са учеником руске атоске иконописачке радионице, Филипом Маљавином (1869–1941), портретистом истакнутих личности београдске међуратне културне сцене. О развоју руских светогорских иконописачких радионица у 20. веку и њиховој вези са емигрантима сведочи и присуство ових икона у две београдске цркве, које су за своје потребе градили руски емигранти – ташмајданској цркви Свете Тројице и Иверској капели на Новом гробљу.
Другој групи стваралаца припадају ликовни уметници руски емигранти инспирисани Светом Гором, који су живели и радили у Србији, као на пример Алексеј Плетњов, Стјепан Колесников (1879–1955), Јелена Кисељова Билимович (1878–1974) и Владимир Жедрински (1899–1974), чија су се дела могла видети и на званичним изложбама у нашој земљи. Систематски, у оквиру стручне експедиције под управом двора краља Александра Карађорђевића на челу са грађевинцем и археологом Сергејем Смирновим (1877/8–1958), уз сарадњу архитекте Николаја Краснова (1864–1939) и других, истраживању, снимању и копирању културног блага Свете Горе 1930. приступили су руски уметници Борис Образков, Иван Дикиј (1896–1990), Николај Мајендорф (1888–1969), Владимир Предојевич, Виктор Шевцов, Борис Ивашенцо, а из ових материјала настају скице за мозаички циклус Светог Саве на Опленцу, копија Есфигменске повеље деспота Ђурђа, посредно и сегменти иконописа и живописа низа цркава у Србији итд.
