Аналогна култура у Републици Србији нашли су се пред изазовима који доноси четврта технолошка револуција са потенцијално новим иновацијама. Дигитизација и дигитализација данас постају императив у свим сферема људског деловања и знања. Запис који је доскора за већину био чврста, опипљива физичка појава било да је био забележен на папиру, магнетној траци или микрофилму сада се кроз системе дигиталног записа нашао у виртуелном облику бинарног система 0 и 1. За његово ишчитавање, вредновање и утврђивање аутентичности примарна је повезаност са хардверским и софтверским делом машине која би га требала декодирати.
Овај процес намеће пуно промишљања како би кроз систем метаподатака садржали електронски запис на исти начин како смо га чуавали и вредновали док је запис био у аналогној форми. Отворени подаци, отворен приступ образовању, и отворен код постају нови правци промишљања у дигиталном свету који све више потискује аналогну културу где појава мреже представља оно што је у доба просветитељства била појава енциклопедије и енциклопедијског знања. Интернет мрежа задобила је моћ друштвене свемоћи, информација као њен носилац постаје и питање безбедности. Стога се и намеће главно питање ко ће у будућности информацију која се одвојила од чврсте подлоге у виду аналогије и нашла се у виртуелном свету контролисати и сачуати за будућа покољења у аутентичном и веродостојном облику.
